Јунаци „Марвеловог света“
СУПЕРХЕРОЈИ НА ЦРВЕНОМ МОРУ

У убрзаном отварању Саудијске Арабије према свету, које је почело пре шест година, млађи и урбани житељи ове државе се труде да прескоче неке степенице и достигну остатак света, углавном западног, на који желе да се угледају. Супермодерни тржни центри и још савременији биоскопи били су добра полазна тачка да за само пар година постојања Међународни филмски фестивал Црвено море постане Мека светске кинематографије. Згодна случајност – филмска Мека се налази тик уз праву, исламску Меку, муслимански свети град.

На фестивалу је само један део дешавања такмичарски програм, али подједнако је важан и такозвани индустријски део смотре где се склапају уговори и договори, а људи упознају, друже, планирају и остварују своје идеје и циљеве. Велики студији, разноразне агенције и фирме које пружају филмске услуге, продуценти, редитељи, глумци – сви долазе са добрим разлогом. Челници фестивала тренутно су две жене, што довољно говори колико брзим корацима ова земља иде са Блиског истока на Запад. Џомана Алрашид и Шивани Пандија Малотра, уз њиховог помоћника, младог Мохамеда Асерија, желе да од Џеде створе арапски Холивуд. На добром су путу да у томе успеју.

Сваке године све је више звезда у Џеди, а на управо завршено четврто издање фестивала пристигли су и највећи јунаци холивудских хитова рађених према „Марвеловим“ стриповима. Најпре Спајдермен лично – британски глумац Ендру Гарфилд. Затим његов земљак Бенедикт Камбербеч који је постао део „Марволовог света“ као доктор Стренџ. Велику пажњу је изазвало и појављивање Џеремија Ренера, једно од ретких након несреће која га је задесила пре тачно две године са машином за чишћење снега, а због чега је био на ивици живота и смрти. Џереми је, наравно, Хокај или Око Соколово. Последња у овој галерији ликова је оскаровка Мариза Томеј чији се лик Меј Паркер (Спајдерменова стрина) провлачи кроз више „Марвелових“ филмова као што су „Капетан Америка: грађански рат“, „Спајдермен: повратак кући“ или „Осветници: крај игре“.

Неки од њих су дошли да представе своје филмове, а неки да увеличају фестивал присуством. Свако од њих је, притом, био и део неког програма, углавном оног насловљеног као „Разговор са…“ , заправо интервју који је модератор разговора водио са гостом у некој од бископских сала, које су најчешће биле крцате публиком. Зависно од водитеља разговора, неки су били занимљиви, а неки дозлабога досадни, посебно када би водитељ постављао општа питања и претерано се трудио да се допадне госту.

Ендру Гарфилд

Ендру Гарфилд (41) је био и прошле године и имао тај фамозни интервју пред публиком (и посетио нове саудијске филмске студије у другом крају те земље), а овог пута је дошао да прикаже свој нови филм „Време које имамо“ (у режији Џона Кроулија) и да буде један од говорника у индустријском делу програма. Одржао је и малу радионицу за младе редитеље која је била затворена за јавност. Ипак, могли смо да га видимо и чујемо када је дошао на позорницу пред пројекцију свог филма, зашећерене и досадне љубавне приче која постаје на кратко узбудљива у тренуцима када главни јунак крене у сексуалну акцију са умирућом женом и враголастом љубавницом.

И пред публиком је Гарфилд био прилично неубедљив – тих, насмејан док фразе и општа места излазе из његових уста. Публику је поздравио на арапском, уз „селам алејкум“, што би се могло превести као „мир са вама“. Ако бисте ме питали чему сам приуствовао и шта сам запамтио од Гарфилда, рекао бих – ништа. Ево једног примера, његове изјаве након пројекције филма:

– Све ово је веома емотивно и узбудљиво за мене. Имам најдубље поштовање  према свим културама којима не припадам и фасциниран сам начином на који разне заједнице организују свој живот и систем веровања. Такође ме занима на који начин се те различите културе отварају, укрштају и мењају. Имам велико саосећање за људе који то раде, јер промене нису лаке. Баш то је ствар која овде, у Саудијској Арабији, мене инспирише.

Сваки политичар је могао то исто да каже, у свакој земљи на свету, само да промени њено име. Додуше, за нијансу је био занимљивији када је унео поетске елементе у хвалоспеве својим домаћинима и вечеру проведену са Бенедиктом Камбербечом, Џеремијем Ренером и бившим првим човеком фестивала Мохамедом ал Туркијем:

– Јуче смо провели дивно вече. Били смо на крову хотела у старом делу града, вечерали смо националну саудијску храну, а оркестар је свирао уживо овдашњу традиционалну музику. Људи су пушили наргиле, величанствени џиновски црвени месец је био ниско на небу и као да је плутао изнад наших глава, као и море сјајних звезда. Енергија ове земље је задивљујућа. Атмосфера је била магична. После сам невероватно добро спавао и имао чудесне снове. Заиста се чини да осећам магију ове земље – рекао је некадашњи Спајдермен!

Бенедикт Камбербеч

Па, ако нисте отрчали у тоалет након слушања Спајдермена уживо, могли сте да дочекате и његовог колегу (из филмова и са оне „магичне вечере“ од јуче – Бенедикта Камбербеча (48). Чувени британски глумац се придружио Гарфилду на бини јер је један од продуцената филма „Време које имамо“.  Као да се играо оне друштвене игре „настави моју мисао“ па је употпунио Ендруову „поезију“.

– Са оног крова синоћ гледали смо пут који у једном правцу води у Меку, а другим ка мору – рекао је Бенедикт. – Постоји та снага онога што ово место значи. Освежавајуће је, та арабијска ноћ, бајка, магија, дубока повезаност са осећањем битности. Дошао сам овде отвореног срца  и огромним поштовањем за све што сам доживео.

Хвалио је и то колико Саудијска Арабија данас уважава жене, и да су даме на челу фестивала и све друго што оне чине биле разлог што је прихватио позив да дође, и то још прошле године, али због обавеза које је тада имао није могао.

Бенедикт је имао прилику да се извуче и добије прелазну оцену своје суперхеројске харизме, шарма, свемоћности… јер је био гост програма „Разговор са…“. На жалост, водитељка је била од оних које су се више улагивале него питале и разговор је отишао у превише детаља о томе како је снимао „Доктора Стренџа“, наравно уз обавезну захвалност „дивној екипи“ и слично.

Пре тога се овлаш осврнуо на своје детињство које је провео као јединац у глумачкој породици. Потпуно опште и незанимљиве ствари је причао о улогама које су га винуле међу светске звезде, од Шерлока Холмса до славног научника Стивена Хокинга. Једва смо чекали да стигне до Доктора Стренџа, али… авај!

– Суперхерој је комплексна личност која има жељу да све контролише по било коју цену – рекао је Камбербеч. – Мене сваки пут када га играм занима да видим где ће га та цена одвести, колико је спреман да плати. „Марвелови“ филмови су спектакли и када су добри они ухвате тренутак у коме живимо, говоре гледаоцима о нашем друштву. Имао сам страх због тога што је мој суперхерој помало мизогин и арогантни билмез, али и да ли ће цела прича успети да ухвати дух времена. Успео је и мислим да је то кључ популарности „Доктора Стренџа“. То је било нешто сасвим ново у „Марвеловом“ свету, другачији начин на који својом вољом користи моћ што је поседује. Нешто спиритуалности и религиозности, баш као и политички елементи у „Капетан Америка“. Те ствари су сасвим нове у причама о суперхеројима.

Причао је и о два нова филма што их је снимио – „Феничанска шема“ у режији Веса Андерсона и „Роузови“, новој верзији старог хита „Рат Роузових“ из 1989. у којој су играли Мајкл Даглас и Кетлин Тарнер. То ће бити први пут да Бенедикт игра главну улогу у некој комедији. Партнерка му је Оливија Колман. Чак и на изненадно питање из публике о искуству једне године између школе и факултета које је провео у индијском граду Дарџилингу, у подножју Хималаја. Бенедикт је био енглески суздржан док је објашњавао како је предавао енглески језик тибетанским монасима у егзилу и да је од њих учио о будизму и медитацији. „Најважније што сам од њих понео је уверење да је Бог и ван тебе и у теби“, додао је глумац.

Мариза Томеј

Једина дама из „Марвеловог света“ која је ове године била у Саудијској Арабији јесте оскаровка Мариза Томеј (60). Чинило се као да њен пословни распоред током фестивала није био превише чврст па су медији на брзину обавештени да, ипак, могу да присуствују нечему што је било намењено само филмским радницима у оквиру пословног дела фестивала. Љупка глумица, која је 1993. освојила Оскара за епизодну улогу у драми „Моја рођака Вини“ (и после још два пута била номинована), причала је о новим филмовима у којима учествује као глумица („Забављаш се са нарцисом“) или као продуцент (документарац „Лакота Индијанци против САД“).

– Посао продуцента је лак када верујеш у оно што радиш – казала је Мариза. – А ако је то и играни филм у коме и глумим, онда се оно што имам да поручим још боље види и чује.

Похвалила је домаћине, наравно, начин на који је историјско језгро Џеде рестаурисано „на веома елегантан начин, достојанствено“, али и због тога што држава враћа чак четрдесет одсто новца филмским компанијама из света на суму коју потроше у Арабији током снимања! Што се тиче Спајдерменове стрине Меј, рекла је неколико успутних фраза и података о лику (које ионако сви знају).

Џереми Ренер

Можда најзнамљивији од свих Марвелових суперјунака био је глумац Џереми Ренер (54), не само зато што је отворен, шармантан и духовит, већ и зато што је многима то била прва прилика да виде глумца након ужасне несреће која му се догодила пре две године. На саму Нову годину испред своје куће у Невади чистио је снег са великим гусеничарским возилом које је пало на њега и готово га убило.

– Захвалан сам за толико љубави и подршке које сам добио од људи из целог света за које нисам ни знао да постоје и захваљујући њима мени је боље – рекао је Џереми. – То је једино што ми је данас важно у животу. Већ сам после годину дана од несреће почео да снимам трећу сезону серије „Градоначелник Кингстауна“. Не гледам на ту несрећу као нешто што ме сада ограничава у било чему, иако је сада 25 одсто мог тела од титанијума: пола мог лица и десна половина мојих леђа су од метала. Значи, нека се носи Ајронмен, ја сам Титанијуммен! Постоје и неке лепе ствари које проистичу из чињенице да сам био клинички мртав неко време, па сам се вратио међу живе. Верујем, са разлогом. Имао сам тридесет и осам поломљених костију, пробушену јетру и плућа, једно око ми је испало и много тога се страшног дешавало у вези те несреће. Сада управо пишем књигу о свему што ми се десило од тада, док ми је све још свеже у мозгу.

Ренер је неке своје филмове раније снимао на Блиском истоку, попут „Катанца за бол“ (у Јордану) или „Немогућа мисија: протокол Дух“  (у Емиратима), али сада је први пут у Саудијској Арабији. Одушевљен је брзином прогреса ове земље. Говорећи о својој најбољој улози до сада, каже:

– И даље сам тата број 1! Хоћу да увек будем уз ћерку и помажем јој да пролази кроз живот.

Ренер је једанаестогодишњу Аву Берлин добио у кратком браку са некадашњом канадском манекенком Сони Пачеко. Бећ десет година ретко снима ван САД како би јој био близу, а труди се да што више снима лети када је Ава на распусту па може време да проводи са татом на снимању. Настављајући своју спорадичну музичку и композиторску каријеру, Ренер је објавио и нову збирку поп песама коју је назвао „Љубав и титанијум“. Најдраже од нових песама су му три које је посветио ћерки, а посебно она под називом „Чекај“.

– Прве речи које сам јој упутио након несреће биле су да не брине и да ме чека, јер ако ме буде чекала обећао сам да ће ми бити боље – додао је Џереми.

 

Пише Срђан Јокановић

Фотографије: Гети Имиџис