Кренућемо од краја: после једносатног разговора са публиком Мајкл Даглас је добио награду из руку директорке фестивал Џомане Алрашид. Обоје су изразили своје “узбуђење”, “част” и тако то, као што то бива у оваквим приликама.
Много је занимљивије било пред очима видети уживо холивудску легенду која са својих осамдесет година делује прилично живахно. У Џеду је дошао у пратњи супруге, познате британске глумице Кетрин Зите-Џонс, али само су једном пред публиком били заједно, на црвеном тепиху, уочи неке премијере. Остатак времена су посветили свако својим обавезама с тим што смо Мајкла чешће виђали у јавности него његову двадесет пет година млађу супругу са којом има ћерку Карис (21) и сина Дилана (24). Из првог брака са Дијнадром има сина Камерона (46).
Мајкл је добио Оскара као продуцент филмског класика “Лет изнад кукавичјег гнезда” (1975), али и као најбољи главни глумац у филму Оливера Стоуна “Волстрит” (1987) где је играо незаборавни лик бескрупулозног бизнисмена Гордона Гека. И остали филмови у којима је играо остали су нам у сећању, свакако већина њих: “Лов на зелени дијамант”, “Драгуљ са Нила”, “Фатална привлачност”, “Ниске страсти”, “Кинески синдром”, “Кома”, “Црна киша”, “Пад”, “Савршено убиство”, “Путеви дроге”… па све до последњих који су означили Мајклов улазак у “Марвелов свет” – постао је суперхерој Антмен и тај лик играо у четири филма.
Ништа мање бриљантна није била ни Мајклова телевизијска каријера која траје од детективске серије “Улице Сан Франциска” (1972 – 1977) до најновије у којој игра последњих година “Метод Комински”. На малим екранима је остварио и неке значајне улоге у телевизијским филмовима, као што је лик америчког председника Роналда Регана у делу “Реган и Горбачов”, или познати амерички пијаниста и забављач Либераче чији је контроверзни лик и живот одиграо у остварењу “Иза свећњака” Стивена Содерберга. Та улога је била прва која је Мајкла готово вратила из мртвих, након година проведених у борби са тумором грла. Причајући о томе на Канском фестивал расплакао се током прес-конференције.
Отац му је недостајао
Као дечак одрастао у филмској породици (мајка Дајана је такође била глумица) логично је било да разговор почне питањем да ли је глума њему била судбински предодређена? Одговор је био неочекивам:
– У детињству и младости никада нисам помислио да ћу бити глумац. Моји отац и мајка су се и упознали у филмској школи. Међутим, глума, посебно у младости, води далеко особу која се њом бави, далеко од куће. Родитељи су често били одсутни, посебно отац који је снимао широм света и много ми је недостајао. Притом, они су се развели када је мени било шест година.
Мајкл се прселио у Њујорк, са мајком и две године млађим братом Џоелом.
– Оца сам виђао само током празника или негде на локацији где је радио. Снимао је пет филмова годишње и то ми је касније помогло да се добро сналазим у условима снимања филмова. Мој отац је желео да буде најбољи отац који може да буде, али је био заузет количином посла која се гомилала испред њега. Он ми је био идол, одличан у веслању и руковању оружјем, са узбуђењем сам га гледао као Спартака или Викинга. Мислим, како бих ја икада могао бити човек какав је био мој отац? Био је толико већи од живота. Дуго ми је требало да признам себи како је добар глумац био, јер сам предуго био у његовој сенци. Сећам се када смо брат и ја гледали “Жеђ за животом” где је тата играо Ван Гога. Био је номинован за Оскара за ту улогу. Имао сам десет, а брат осам година. У филму, Ван Гог доживљава нервни слом и сече себи уво. Брат је побегао из биоскопа. Није могао да верује да је то глума. Толико је добар био.
Када год би неко у то време питао Мајкла да ли хоће да буде глумац, он би одговарао одречно.
– Вероватно је то говорио мој гнев због тога што ми је глума одузела родитеље. Зато ме глума није ни најмање интересовала све док нисам стигао до универзитета.
Онда су се догодила два догађаја која су му одредила животни пут.
– Дошао сам до треће године универзитета, позвали су ме у канцеларију управе. То су биле ране шездесете у Калифорнији, а ја сам био нешто као хипик. Рекли су ми да не могу да уписујем више само општеобразовне предмете већ да морам да изаберем смер, специјалност којој ћу да се посветим. Помислио сам како ја све знам о глуми и позоришту и да ће ми бити лакше ако то упишем. То је једини разлог што сам се определио за драмске уметности. Други је био тај што сам у почетку био лош, ужасан. Имао сам страх од сцене. Када бих играо у студентској представи, увек сам имао корпу за отпатке са стране сцене и пре него што бих изашао, повраћао бих у ту корпу. То је било страшно.
Нервоза заменила страх
Једини разлог због кога није одустао од глуме је била жеља да превазиђе страх од стајања на сцени.
– Након што сам дипломирао, отишао сам у Њујорк почео сам да радим у позоришту и да похађам часове глуме. Тамо ми је учитељ помогао да научим како да савладам страх од сцене. Открићу вам нешто, страх је нестао, али нервоза никада! Глума је и даље за мене изазов, ризик у коме уживам, у том летењу на висини без заштитне мреже испод вас. За мене је то глума и сада. А нервоза је само део једне каријере, једног посла. Када сам на сцени или пред камером, ако немам лептириће у стомаку, нервозан сам, јер морам да будем нервозан како бих играо.
Иако је још крајем шездесетих почео да игра, Мајкл је постао звезда почетком седамдесетих са главном улогом (поред Карла Малдена) у серији “Улице Сан Франциска”:
– Увек кажем глумцима, ако икада будете имали прилику да се укључите у снимање неке серије, урадите то. Мени је значила та, да је тако назовем, поновљивост. Сваке сезоне смо снимали по двадесет шест једносатних епизода. Била је то радна недеља од шест дана током које бисмо завршили једну епизоду. Осам и по месеци без престанка. И верујте ми, то је тежак посао. Био сам на почетку каријере, али како је то ишло, постао сам познат као тип који је то издржао. Тврд орах. То ми је помогло јер сам баш у том периоду прихватио да будем продуцент филма “Лет изнад кукавичјег гнезда”.
Усред снимања “Улица Сан Франциска” млади глумац је постао продуцент: неочекивано, али како?
– Прича је мало дужа. Мој отац је имао малену продуцентску кућу “Рајдер продакшенс”. Људи углавном не знају да је он био продуцент многих филмова у којима је и играо, али и оних у којима није био глумац. И пре него што је роман “Лет изнад кукавичјег гнезда” објављен он је купио права за ту причу и од ње 1960. створио позоришну представу на Бродвеју. Тада је био на врхунцу славе. Надао се да би успех представе могао да му помогне да сакупи новац и за екранизацију. Међутим, представа није била успешна. Била је испред свог времена. Ја сам у то време кретао на факултет и одлучио се да то буде калифорнијски универзитет у Санта Барбари. Једна од књига у предмету Америчка књижевност 20. века била је “Лет изнад кукавичјег гнезда” Кена Кизија. Прочитао сам је и заволео, схвативши зашто отац већ неколико година жели да сними филм по њој и одигра ту главну улогу.
Мајкл је дипломирао, почео своју каријеру а онда чуо оца како ће да распрода своју продуцентску кућу јер не може ништа да уради око “Кукавичјег гнезда”.
– Ја сам импулсивно рекао да ме пусти да се ја тиме бавим. Рекао сам му: обећавам да ћу ти обезбедити продукцијске накнаде, кредите и главну улогу. Тако је тата помислио, па дајмо том детету прилику, нека покуша. Покушавам да пронађем начин да то постигнем. И коначно проналазим партнера који ће финансирати филм, а који се случајно налази у области Сан Франциска, у Берклију, Калифорнија. Сол Сац, диван човек. И тако смо успели да постигнемо договор, али нисам могао да тати обезбедим ту улогу јер је прошло десет година. Његова каријера се променила, он је престарио за ту улогу. А Џек Николсон је био ту, идеална понуда. То је био један од најтежих тренутака са мојим оцем, јер сада сам схватио колико је ретко и тешко добити добру улогу. Међутим, поносно могу да кажем да је тата зарадио, у свом делу продукцијског уговора, више новца него на било којем филму који је икада урадио!
Један другачији Холивуд
Мајкл није имао ни тридесет година када му је тај филм донео Оскара као најбољем продуценту.
– Био сам телевизијски глумац, имао сам петогодишњи уговор. Замолио сам своје продуценте да ме пусте из уговора за пету годину, што је веома ретко, али су знали колико сам се трудио да направим тај филм. Дозволили су ми и пожелели срећу. Данас, у Холивуду, нико ти не би дозволио да изађеш из уговора, посебно уколико је успешна серија у којој играш. И тако је цело искуство било дивно и много сам научио радећи на телевизијској серији о продукцији. Јер, шта је телевизијска серија? То је филм од сат времена. Тако научиш све аспекте снимања филма, што је невероватно корисно за продуцента. Изненадио сам себе својим знањем. Онда смо у Холивуду тражили дистрибутера за завршени филм и сви су нас одбили. Филм који ће имати девет номинација за Оскара! То ми је дало другачије разумевање Холивуда и донело мало огорчености. Али, било је дивно видети те резултате који су ми отворили другу каријеру, продуцентску, што нисам предвиђао.
Дванаест година касније освојио је Оскара за улогу у “Волстриту”.
– Сећам се да тада нисам знао ко је Оливер Стоун. Он је тада тражио “глумца са пословним вештинама”. Редитељи обично имају тенденцију да буду као очеви глумцима, да их третирају као децу, а глумци то воле, из мог искуства говорећи. Пример је Оливер Стоун. Одличан редитељ, али један од најстрожијих са којима сам радио. Мислим да је сваки глумац из неког његовог филма остварио своју најбољу улогу у каријери, од Џејмса Вудса у “Салвадору”, преко Тома Круза у “Рођен четвртог јула” и Кевина Костнера у “Џ.Ф.К”, до мене у “Волстриту”. Зашто? Зато што је био тврд. Био је тежак. Сећам се друге недеље снимања “Волстрита”. Дошао је у моју приколицу, гледа ме и пита да ли је са мном све у реду? Ја кажем да јесте, а он ме пита “да ли узимам неке дроге”? Збуњено му кажем да не узимам ништа, а он наставља “изгледаш као да никада у животу до сада ниси глумио”!
Почетком века Мајкл је успео да сними филм са оцем, бар један у каријери. И не само са оцем већ и старијим сином Камероном. Три генерације Дагласових пред камером, у драми “То је породична ствар” (2003).
– Био је то један од тренутака у мојој каријери када сам схватио да никада нисам радио са оцем и онда смо нашли тај сценарио. Можда не знате, у том филму игра и моја мајка, тата и она су остали у добрим односима после развода. Мој син је почињао каријеру и отац и ја смо све време покушавали да бринемо о њему, да га припремамо за улогу и када је завршио своју прву сцену, тата и ја смо се погледали и рекли један другом – мали је одличан, боље ти и ја да гледамо себе, њему не треба помоћ.
Иако је Мајкла од почетка пратила прича о непотизму, он и данас воли да се смеје таквим интригама:
– Пре неколико година је изашао један саркастични текст у “Њујорк Тајмсу” о другим или трећим генерацијама које се баве истим породичним послом, па и глумцима. Не знам ниједног оца у било којем послу, било да је водоинсталатер, столар или глумац који не покушава да помогне свом сину или да га прикључи породичном послу. Тако да сам се увредио због тог чланка. Велика је предност у смислу одрастања и знања како посао функционише, јер овај посао нису само тамне наочаре и аутограми. Најтеже је када вас стално пореде са родитељима, а то је нешто што не желите да слушате, посебно када сте млади. А у суштини, то је у нашем случају било донекле истина. Мој отац је каријеру почео играјући осетљиве младиће. Тек у шестом филму “Шампион” из 1949. постао је жестоки момак. И био номинован за Оскара.
После је Кирк Даглас тако наставио.
– И ја сам у почетку тумачио нежне и романтичне типове да бих касније, са “Волстритом” постао грубијан и негативац. Неко ми је на почетку говорио да камера увек зна када глумац лаже и за мене је било тешко, као методском глумцу, да пролазим кроз све то како бих био стваран за камеру. Много касније сам схватио да то што радим нема смисла јер глума и јесте лагање. Покушаваш да убедиш, ако не твог партнера, онда твоју публику да оно што говориш јесте истина. И једном кад сам схватио да је све што радим – лаж, то ми је дало огроман осећај слободе и много више уживања у својој каријери и ономе што радим. Мислим, на неки начин, бити глумац, то је дивља крађа идентитета.
Воли сиву зону
Мајкл никада није правио паузу у својој каријери осим када је имао рак. Тек последњих година је решио да као и сви радни људи узме за себе одмор од двадесет и кусур радних дана. Почео је да ужива и у раду на комедијама, како нам је рекао. Серија “Комински метод” је за њега била, објаснио је, “прилика на крају моје каријере да покушам да разумем комедију”.
– Сви ми волимо и ценимо наше духовите пријатеље, али из неког разлога комичари ретко добијају Оскаре, а комедије су ретко најбољи филмови. Исто ми је занимљиво било искуство рада на “Антмену”. Био је то потпуно другачији технички начин глуме и гледања како све склапају. Све је у деловима. То је потпуно другачије од онога што очекујеш од нормалног процеса рада у сценама. И драго ми је да сам то радио касније у својој каријери. Мислим да су они филмови који ми се највише свиђају они који спадају у оно што зовем сивом зоном. У време мог оца, у историји снимања филмова, ликови су били црни или бели. Били су или хероји или негативци. Али за моју генерацију, одраслу у Америци са Вијетнамским ратом, када многима од нас није било пријатно због оног што наша земља ради по свету, ми смо одрасли у тој сивој зони. За мене је то жанр трагикомедије. Волим да радим филмове који прелазе из смешног у драматично. Пример за то је “Пад” и “Рат Роузових”.
Од редитеља са којима је радио најближи однос је остварио са Стивеном Содербергом са којим је снимио неколико филмова, па и једини у коме је глумио са женом Кетрин (“Путеви дроге”). Када би се вратио у младост, питали смо на крају Мајкла, да ли би нешто променио у свом животу и себи поставио другачији пут?
– Када се осврнем, мислим да треба бити пажљив са оним што желиш. Имао сам успеха као продуцент, то сам желео, али схватам сада да није добро бити и глумац и продуцент у филму. У младости сам читао дивну књигу “Радост глуме”, а она каже да се радост глуме састоји у томе колико можеш да будеш себичан. Од глумца само траже да се бави оним што се налази испред њега, својим партнером и ничим више. На снимању, глумац као да има наочаре за слепе, не види ништа осим онога испред себе, и то веома близу себе. Са друге стране, продуцент мора да гледа 360 степени око себе, да буде у току са свиме што се дешава. Ако си и глумац и продуцент, негде нешто мора да попусти. Ти си подељена личност, не уживаш заправо ни у једном од та два посла. То је исцрпљујуће. Сада то више не бих тако радио. Не бих имао ни велику продуцентску кућу већ бих се ангажовао од једног посла до другог. Вероватно бих мало више уживао у животу.
Антрфиле
О Карлу Малдену
“Био сам благословен што сам имао Карла Малдена поред мене на почетку каријере. Многи од вас га не знају, био је диван филмски глумац, и био је један од најсрдачнијих људи које сам икада упознао. Научио ме етици рада. Док смо снимали једну епизоду “Улица Сан Франциска”, припремали смо следећу. Био је великодушан према мени, јер у то време, на тим полицијским емисијама, главна улога, то је био Карл Малден, стајао би овде, а друга главна улога, то сам био ја, стајала би позади. И у то време, објектив камере није могао да држи фокус на обојици, тако да би Карл био у савршеном фокусу, а ја замагљен. Карл је био први који је рекао, хајде, хајде, дођи овде напред, испред мене”.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис