Био је то прави мастерклас за памћење, за наук глумцима и редитељима, а не некакво лудирање и уштогљени разговори за публику, какве често добијемо. Овај, који је чувени британски глумац одржао на Црвено Море филмском фестивалу у саудијском граду Џеди, није открио само тајне његовог заната, већ и драгоцена животна искуства која је стекао са својих 88 година. Наш новинар присуствовао је овом јединственом догађају
Aутентични глумачки стил Ентонија Хопкинса је спој ледене самоконтроле и унутрашњег немира, минимализам и тишина који гласно одјекују. И дуго се памте. Зато се и после једне, две или три деценије тако живо сећамо његовог серијског убице Ханибала Лектора из трилера „Кад јагањци утихну“ који му је донео првог Оскара, викторијанског батлера Стивена из драме „Остаци дана“ или дементног старца из филма „Отац“ са којим је освојио другог Оскара. Наравно, ту су негде између стали и други филмови по којима га памтимо као што су „Упознајте Џоа Блека“ са Бредом Питом, „Маска Зороа“ са Антониом Бандерасом, „Дракула“ Френсиса Форда Кополе, „Амистад“ Стивена Спилберга…
А између свих тих успеха стала су три брака, једна ћерка са којом не комуницира, проблеми са алкохолом којих се решио пре нешто више од пет деценија и мноштво награда и признања. Рођен 1937. године у радничкој породици у велшком граду челика Порт Талботу, Хопкинс је одрастао уз родитеље који су најпре водили пекару, а потом и паб. Отац му је био пекар, човек снажне радне етике коју је пренео на сина. Ипак, школа му није ишла, на разочарање родитеља. Деца из разреда су га малтретирала и говорила му да има „велику главу, али празну“! За Ускрс 1955, када је Ентони имао 17 година, отац је, незадовољан оценама, поцепао његов извештај из школе и бацио га у празно огњиште. „Не знам шта ће бити с тобом, безнадеждан си“, рекао му је, док је у Ентонију прорадио неки инат да покаже свима како од њега може да буде нешто.
Посветио се музици и сликарству, а сањао о глуми, још када је са школом ишао у биоскоп да гледа „Хамлета“ са Лоренсом Оливијеом у насловној улози. По завршетку глумачких студија каријеру је почео са великанима театра – Ричардом Бартоном, Питером О ‘Тулом, Лоренсом Оливијеом. Стари глумачки вуци су младог колегу свашта научили, али и навукли на алкохол. „Пиће је било породична и позоришна традиција“, рећи ће касније. Алкохол му је уништио први брак и одвојио од ћерке што га је све дубље одвело у зависност. У то време, седамдесетих година, већ је живео у Холивуду и после једне једва избегнуте саобраћајне несреће отишао је да се лечи од алкохолизма последњег дана 1975. После тога креће ново поглавље у његовом животу.
Сачувао живот и мачке
Тада га је упознао и већи део света и за већину његових обожавалаца то је прави почетак Хопкинсове каријере, моменат од када ћемо знати готово све његове улоге, почевши од „Човека слона“ који је његово име учинио познатим широм планете.
У приватном животу смирење је пронашао уз трећу супругу Стелу Аројаве, коју је упознао 2000. године у њеној продавници антиквитета у Пацифик Палисејдсу. Венчали су се три године касније. „Она ме је потпуно отворила, помогла ми да превазиђем стара осећања кривице и кајања“, написаће глумац у аутобиографској књизи. Његов друштвени круг данас је мали – неколико блиских пријатеља и женина породица. Последњих година није био поштеђен искушења. У јануару му је кућа у Пацифик Палисејдсу уништена у пожарима. „Изгубили смо све, али барем смо живи, успели смо да избавимо и наше мачке“. У том тренутку он и супруга били су у Саудијској Арабији, где је био домаћин концерта своје музике у извођењу Краљевског филхармонијског оркестра. Сада живе у изнајмљеној кући у Брентвуду, предграђу Лос Анђелеса.
Хопкинс је компоновао и пре него што је постао филмска звезда, али током протеклих деценија није имао много времена да се посвети тој пасији. Први пут је његово дело „Валцер“ изведено 2011. а потом је написао још неколико дела за клавир или оркестар попут „Маскараде“, „Шизоидне салсе“ и „Плазе“. У том периоду посветио се и другој љубави сликарству и своја апстракна дела је више пута излагао широм САД и Велике Британије.
Зато је сасвим очекивано била препуна сала „Аудиторијум“ Културног трга у саудијском граду Џеди где је Ентони Хопкинс одржао мастер клас и показао да не намерава да успори, на било ком пољу. Питања водитеља су га надахнула, а нешто мање питања из публике, пред крај сесије.
Током шездесет година каријере играли сте на малом и великом екрану историјске личности више од двадесет пута, председнике, писце, уметнике. Говоримо о Ричарду Никсону, Паблу Пикасу, Алфреду Хичкоку, Чарлсу Дикенсу, Адолфу Хитлеру, краљу Ричарду Лављег срца, Јицаку Табину, папи Бенедикту Шеснаестом… поред осталих. Шта Вас је привлачило тим ликовима?
– Па, једноставан одговор је – на моје изненађење – они су желели да ме ангажују за те улоге. Мало ћу то појаснити. Мој живот је заиста изнад свих мојих очекивања. Верујем да је неко други написао мој живот зато што се осећам као најсрећнији и најзахвалнији човек јер имам прилику да будем сада, овде, са вама и да разговарамо. Пре 70 година одлучио сам да желим да будем нешто у свету. Нисам знао шта тачно. Али, донео сам одлуку да ћу да побегнем од сопствених ограничења. Нисам знао како, а ипак све је почело да се дешава само од себе. Дакле, као одговор на ваше питање – не знам зашто су ме бирали. Заиста не знам, искрен сам.
Можда неки пример?
– Играо сам у филму „Побуна на броду Баунти“ са Мелом Гибсоном који је режирао диван редитељ по имену Роџер Доналдсон. И последње што сам очекивао било је да добијем ту улогу поморског капетана Вилијама Блаја у причи по истинитим историјским догађајима. Онда, неколико година касније исти редитељ, понудио ми је да у „Најбржем Индијанцу на свету“ играм чувеног новозеландског моторциклисту и светског рекордера Берта Монроа. Рекао сам: зашто ја? Он је рекао: зато што ти то можеш. Рекао сам: у реду. Исто је било и са улогом америчког председника Никсона. Једног дана ме је позвао агент и рекао: Оливер Стоун жели да разговара с тобом о Никсону. Питао сам кога жели да играм, неког Енглеза? Он каже: не, хоће да играш Никсона! Кажем агенту да сам ја из јужног Велса и да никако не могу да будем Никсон. После сам питао Оливера зашто је баш мене изабрао и дао ми је исти одговор који сам чуо толико пута – „зато што ти то можеш“. И то је било изненађење мог живота. Имао сам изузетно срећан, благословен живот. Старим сада, али још сам ту и не знам зашто. То је изузетна загонетка живота. Зашто смо овде? То је питање које збуњује свакога од нас. Ето, то је мој дугачак одговор на ваше питање.
У галерији ликова које сте играли посебно се памти серијски убица Ханибал Лектор у трилеру „Кад јагањци утихну“. Монструм лишен људскости, а ви сти пронашли начин да делове те људскости у њему откријете. Како сте успели у томе?
– Опет се враћам свом агенту, он ми је послао сценарио. Рекао је: желим да прочиташ „Кад јагањци утихну“. Помислио сам да је то нека дечја бајка. Он каже да није и да ми нуде улогу човека по имену Лектор. Сценарио је стигао у позориште у Лондону где сам тада радио и почео сам да га читам. После десете стране сам позвао агента и питао га да ли је ово побуда или само предлог, да ли ме заиста желе или само преговарају? Каже ми да редитељ Џонатан Деми долази из Америке у Лондон сутра увече, хоће да се сретнемо. Агент ме пита шта мислим о понуди и кажем му да је то најбољи сценарио који сам икада прочитао!
Шеснаест минута се појављујете у целом филму и то вам је донело првог Оскара за најбољу мушку главну улогу!
– Улога је била релативно мала, али већ сам имао идеју како да је одиграм. Не морате да постанете лик, јер бисте полудели ако би то чинили са сваком улогом. Не кажем да неко ко то ради греши, али мени то није потребно, јер знам да у мени, дубоко у мени, постоји приступ свему томе. Сва бића, велика и мала, то смо ми. И негде у нама је сакривено нешто мрачно, тајанствено… Деми ме је питао како мислим да играм тог Лектора и мој одговор је био – као машину! Он је интелектуални геније, заробљен у психотичној форми, без икакве човечности и емоција. Зна за саосећање, али нема осећај човечности. Изазов за мене била је сцена у којој детективка Кларис Стерлинг, коју је играла Џоди Фостер, долази да разговара са мном у ћелији. Сећам се да смо намештали сцену, и редитељ ме тог јутра пита како желим да мене камера ухвати у том тренутку док детективка долази ходником до моје ћелије, да ли да спавам или једем нешто или… Рекао сам да хоћу да стојим, тачно на средини моје ћелије, јер Лектор може да је осети како долази низ ходник и хоће да је спремно дочека, очи у очи. Лектор жели да се забави са њом као Мефистофел са докторм Фаустом. Он разуме да смо сви смртни и да сви у некој подсвести имамо страх од смрти.
Моћ погледа
Део те Лекторове забаве са детективком је и она реплика у којој јој објашњава случај једне његове жртве, када јој каже „појео сам му џигерицу, уз кувани боб и лепо кјанти вино“: то сте ви смислили?
– Мислим да смо били при крају снимања те сцене када детективка покушава да надмудри Лектора. Мислим да га провоцира и каже нешто „па ви сте баш паметни“. Лектор у себи помисли „боље ти је да одмах умреш“ и истовремено је фиксирам широм отворених очију. Ако гледате пса или мачку широм отворених очију они се уплаше. Моћ погледа, боље речено буљења у некога. И узвратим јој, кроз зубе: „покушај да ме анализираш“, и додам ту реченицу. То је била мала психолошка игра јер детективка, као и Лектор, зна да су црно вино, боб и џигерица строго забрањени људима који користе једну врсту лекова за смирење и порука да Лектор не узима своју терапију. Рекао бих да је глума много једноставнија него што понекад волимо да мислимо. Знао сам то јер ме је као дечака отац одвео да гледам „Дракулу“. Велики Бела Лугоши га је играо. Импресивна појава. Џонатан Харкер, човек који посећује Дракулу у његовом замку, види се у огледалу док се брије. Када Дракула улази у просторију иза Харкерових леђа, он га не види јер вампири немају одраз у огледалу. Када се Харкер окрене, одједном види грофа Дракулу како стоји иза њега. Тек када се Харкер посече и појави се крв Дракула губи разум и своју аристократску маску и постаје звер. Хоћу да кажем како глумац не мора да „глуми“ страх, довољно је да се постави тамо где опасност треба да буде и страх се сам појави.
Кад сте споменули тај легендарни лик, ви сте играли и професора Ван Хелсинга, ловца на тог крволочног грофа, у „Дракули“ Брема Стокера, у режији Френсиса Форда Кополе. Шта вам је ту био изазов?
– Ван Хелсинг се не плаши, јер разуме природу зла. И зна да се не треба плашити. Моја идеја је да је онај ко је најгласнији у просторији, ко се понаша као насилник и хвалисавац, у ствари дете које жели да доминира. Сви ми то имамо у себи. А доминирање је исцрпљујуће. Чему доминирање над гомилом, која је поента? Ништа се тиме не постиже. Људи настављају својим путем. Сви на крају умиремо. Зато, говорите тихо, питајте, предлажите. Викање нема сврху. На пример, научио сам то радећи на филму о капетану Вилијаму Блају у „Побуни на броду Баунти“. Десила се чудна ствар. Чекао сам одлуку продуцената да ли ћу добити улогу. Мел Гибсон је већ био у филму. Субота је, ја у Лондону, немам обавеза и само чекам. Решио сам да се се прошетам. Прошао сам мост и сео испред једне цркве поред гробља размишљајући шта ли већају тамо у Холивуду? Пролазио сам кроз уобичајене параноје кроз које глумци пролазе. И седим тако и случајно погледам иза себе – а иза мене гробница капетана Вилијама Блаја.
Прст судбине?
– Да, то сам помислио. Ја, иначе, не истражујем много када радим те историјске личности, јер ако уђете предубоко у биографију, запетљате се у сопственом мозгу. А мозак мора да буде слободан. Треба избацити сав тај вишак, све те информације. Ако се превише бавите чињеницама, никада нећете почети да играте тај лик. Ви заправо треба да поново измишљате стварност. У сваком случају, вратио сам се у стан, мало истраживао о Блају и схватио да је капетан био веома праведан човек. И религиозан. Никада није желео да користи бич, чак је молио Адмиралитет да га не користе према морнарима, јер не можете дисциплиновати људе на тај начин. Управо га је та његова морална чврстина одвела на путовање „чамцем“ преко Тихог океана. Његова пуританска дисциплина довела га је до циља. То ме је занимало. Био је погрешно схваћен. Вођа побуњених морнара Флечер Кристијан и остали морнари бунили су се јер им је било тешко на дугом путовању, али Блај се побринуо да га сви преживе. Био је човек који је радио свој посао. И на суду је ослобођен кривице.
Невидљив, а присутан
Говорећи о морално чврстим мушкарцима који потискују своје емоције, вансеријски сте изградили лик батлера Мистера Стивенса у историјској драми „Остаци дана“. Он не дозвољава себи да покаже емоције, достојанствено је посвећен својим дужностима. Када му отац умре, он га само дотакне прстом. Како се са толико тишине игра лик са тако потиснутим осећањима?
– Део те уздржаности и затворености постоји и у мени. Одувек сам се осећао помало нелагодно. Када помислим на своје родитеље у Велсу, мислим да је дубоко у мени туга која ме узнемирава. Разумем шта значи потискивати осећања и, на неки начин, добар сам у томе. Када сам био дечак, у школи су ме оптуживали за „глупу дрскост“ како су то наставници називали. Дрскост у смислу да, у то време наставници су могли и да вас ударају, а ја нисам био нарочито добар ученик. Ако би ми ударили шамар, ја би њих само гледао. То их је доводило до лудила. Један дечак ме је малтретирао, био је много већи од мене, ја сам био ситан, мршав. Сатерао ме је у ћошак и ударао, а ја сам га само гледао. Да ли ти је сада боље, питао бих га? Верујем да је то део преживљавања. И то постоји у мени. Када ме је редитељ Џејмс Ајвори питао како ћу да играм тог батлера, одговорио сам му – једноставно! Он не треба да се креће брзо и не сме да говори много. Познавао сам батлера који је радио код британске краљице, био нам је и саветник на снимању. Рекао ми је „поента је у томе да будеш невидљив иако си стално присутан, понашај се као да ниси ту, посматрај, али са дистанце“. Рекао сам дивно, бићу оно што већ јесам! Када жена и ја имамо госте у кући и почну да ме унакрсно испитују о политици, о европским аутократама, ја им увек кажем “бојим се да нисам довољно стручан да одговорим на то питање, господине!“. Ваше одбијање да реагујете сваког доводи до лудила. Постоји дивна песма коју волим, „Silentium“ Фјодора Ивановича Тјутчева. На енглески је превео Владимир Набоков под насловом „Speak Not, Lie Hidden and Conceal“. „Не говори, буди скривен и прикриј начин на који мислиш, начин на који осећаш. Нека се у твојој души уздижу, као звезде на кристалном небу које ишчезава пред зору. Уживај у њима и не изговори ни реч“. То је моја мантра.
Лекција Кетрин Хепберн
Ко вас је томе научио?
– Рећи ћу ово без икаквог хвалисања. Научила ме је велика филмска звезда Кетрин Хепберн са којом сам играо у мом првом филму крајем шездесетих. Звао се „Зима једног лава“. И Питер О ʹТул је био у њему. Био сам физички снажан, робустан, али имао сам инстинкт да будем миран у тој улози. Кетрин ми је рекла: „Не мораш да глумиш. Само буди то што јеси. Имаш добру главу, добра рамена. Само изговори текст“. Рекла је: “Трик је у томе да не глумиш. Гледај Спенсера Трејсија, Хемфрија Богарта, Џејмса Кегнија и све те велике глумце“. И научио сам трик – не глуми. Наравно да сте често у искушењу, због своје сујете и преозбиљног схватања своје „величине“ да не само глумите већ и преглумљујете. Али, с временом то доведете до финесе. Не глуми. Научи текст. Појави се. И уради задатак. То је сва тајна овог посла. Звучи једноставно, али тиме публици дајете простор. Глумац треба да чека у позадини и пусти камеру да гледаоце увуче у причу. Што сте мирнији, то сте убедљивији. Такође, најгора ствар код глумца је када мрмља себи у браду. Неки млади глумци мрмљају, као да покушавају да имитирају Марлона Бранда. Али, Брандо је био највећи техничар од свих, разумео је све, био је веома паметан човек. И врло критичан према глумцима. Једном младом колеги сам рекао да је наш посао да испричамо причу коју смо добили и да ако настави да мрмља он неће имати каријеру. Публика је платила карту да чује тај текст, а ако желиш да те гледају иди у паб па засмејавај госте. И никад немој да касниш на снимање, рекао сам му. Трејси, Богарт, Кегни… они никада нису каснили, били су врхунски техничари и поносили су се својим занатом.
На сцени сам краљ
Чуо сам да текст читате наглас и по двеста пута; да ли је то за вас уобичајен начин припреме за снимање?
– Због својих несигурности као млад глумац, због малтретирања и критика, рекао сам себи: у реду, научићу целе текстове напамет, све дијалоге у сценарију. Радио сам представу „Мајор Барбара“ Џорџа Бернарда Шоа. Играо сам улогу за коју сам био исувише млад и једини начин да је одиграм уверљиво, мислио сам, био је да је целу драму научим савршено. У том случају, мислио сам, нико не може да ме изненади и нападне неком импровизацијом. То је најбољи трик који сам научио. Прелазим преко текста стотинама пута. Када га знате, онда су ваш мозак, тело, нервни систем – све – слободни. Руски пијаниста Владимир Хоровиц је у једном разговору, на питање „да ли свирате без грешке“, одговорио: „Не, ја сам човек. Грешим. Али када сам на сцени – ја сам краљ“. То звучи сујетно, али није. То значи да озбиљно приступате оном делу себе који каже: ово је мој тренутак. То сам научио и од Лоренса Оливијеа. Позван сам у Национално позориште у Лондону да играм мале улоге у његовом „Отелу“. Трчао сам на сцену као гласник. Једне вечери сам се збунио и изговорио Јагове реплике. Мислио сам да ме више никада неће пустити у позориште. После представе отишао сам да му се извиним. Седао је у гардероби и скидао шминку. Када сам му рекао шта сам урадио, само је на свој начин забрундао: „О Боже, мислио сам да ћемо морати да почнемо представу из почетка! Ти си био звезда тог тренутка, био си једини на сцени који говори“! И тада сам схватио – у животу може да буде будала, али када је на сцени глумац је краљ!
Написали сте и режирали „У заветрини“, веома занимљив филм о писцу чији ликови почињу да се појављују у његовој стварности. Каква је била идеја иза те приче?
– Моја дивна супруга, која је овде у сали, стално ми је говорила да треба да пишем иако сам увек одбијао мислећи да ја то не умем. Терала ме је и да сликам на платну, а ја сам одбијао јер никада то нисам радио. Онда ме је терала да компонујем музику и ја сам опет негодовао, а она би увек говорила да све то могу јер имам талента и да само морам да почнем. У једном тренутку сам рекао „у реду, сликаћу, али прво ћу да сликам тебе!“. И догодило се да сам пре неколико недеља имао изложбу баш у Саудијској Арабији, у Ријаду. У немачкој филозофији постоји мисао да, када погледате себе и све око нас – нашу мачку, нашег пса, муву на нашем зиду, укућане, пролазнике – да је то чудо. Нема то везе са скромношћу већ са уверењем да дубоко у себи носимо многе неоткривене таленте и способности које морамо да испровоцирамо како би изашле из нас. Хемингвеј је рекао: “Ако желиш да пишеш, пиши. Почни од прве странице“. Што се тиче филма „У заветрини“, одувек ме је фасцинирало нешто што ми се догодило када сам имао око десет година. Замало сам се удавио у базену. Нисам, хвала Богу, али док сам се давио и тонуо имао сам визије, кратке увиде у неку другу стварност. Видео сам себе како се смејем. Када сам дошао себи, помислио сам: шта је то било? Било је као потрес мозга. Помислио сам да би ударац у главу могао да буде мотив за заплет приче филма – човек који преживи крај филма. На почетку филма чује се шкрипа гума и судар, али не видите саму несрећу. А онда се враћате у неку другу стварност. Он лута неком врстом чистилишта. Све се мења. Да ли он то сања? Ја сањам неке узбудљиве снове који, када се прободуим, немају никаквог смисла. Снови су чудеса која су људима дата.
О другој стварности
Када смо већ споменули утицај супруге на ваш креативни рад, он се односи и на музику коју компонујете: колико дуго сте је писали и шта је била инспирација за то дело?
– Тај валцер сам написао 1964. у Ливерпулу, свирајући на клавиру. Неко ме је питао шта је то што свирам и одговорио сам да немам појма. Прокоментарисали су да је прелепо и да би требало да завршим то, шта год да јесте. Много година касније позвао ме је познати виолиниста Андре Риу и рекао да му је моја жена послала ту моју стару композицију. Казао је да је управо направио аранжман за њу и да је спреман да је изведе са оркестром. Назвали су то дело „Валцер“ и извели су га за мене у Лондону где су вежбали. После су ме повели у Беч где су је такође свирали. Од тог тренутка сам почео озбиљније да се бавим компоновањем. Мислим да је музика, заправо, моја прва љубав. Шопенхауер је рекао да музика превазилази људско искуство јер не може да се опише речима, необјашњиво је како ноте могу да уздрмају душу и промене човека. Прошле године у Ријаду изведен је мој концерт са Лондонском филхармонијом. Седео сам и мислио о томе како уопште не знам одакле ми идеје долазе и како стварам. Једноставно седнем и пишем. Можда је то једна од тајни живота, данас смо овде, сутра нисмо, не знам где ћемо завршити. Али, имам осећај да постоји још нека стварност поред оне у којој живимо.
Младу публику можда највише занима зашто сте желели да се појавите у „Марвеловим“ спектаклима у наставцима „Тор“ где играте Одина, краља света Азгар у далеком свемиру?
– Прихватио сам јер ми је улогу понудио пријатељ Кенет Брана који је режирао првог „Тора“ 2011. Сјајан глумац, изузетно паметан човек и диван редитељ. Не знам много о нордијској митологији, али није ни било потребе да нешто посебно истражујем. Све смо снимали у студију без много сценографије, остало што се види у филму додавано је компјутерски.
Кључ је у нама
Снимате и филм „Супруга и пас“ у режији Гаја Ричија али нема много података о филму на Интернету. Шта можете о томе да нам кажете?
– Гај Ричи је најзанимљивији редитељ с којим сам радио. Није желео да имам превише информација о целој причи филма па ни о лику који играм. Искрено, нисам ни знао кога играм — осим имена. Научио сам свој текст и пустио Ричија да ме води. На крају се испоставило да играм шефа једне опасне групе, неку врсту британске мафије. Сећам се да сам у једној сцени изненада, врло тихо, проговорио лондонским, помешаним са велшким акцентом. Што си тиши – то си опаснији. Једног дана ме је Гај питао да ли бих свирао на клавиру у сцени у којој моји људи убијају непријатеља. Свирао сам нешто меланхолично и мрачно. Редитељ је пушио цигару, ја сам свирао, а глумци у сцени су убијали. Креативна енергија и уништење. Две стране свих нас.
Често кажете да глумац мора бити спреман да направи будалу од себе, али нас од малих ногу уче да се понашамо пристојно, да будемо „добра деца“. Како да се ослободимо тога?
– Као деца стално правимо будале од себе. Родитељи имају право да нас усмеравају. Али, деца су оно што јесу. Одрастамо, правимо глупости, ризикујемо. То је живот. Касније се смиримо. Као глумац, једном сам у Националном позоришту играо женски лик, Одри, у представи „Како вам драго“. Нећкао сам се, било ми је непријатно. Када сам као жена изашао пред публику, сви су праснули у смех, а ја… ја сам био слобадан, јер сам имао храбрости да то урадим. Причао сам вам о Никсону и Оливеру Стоуну. Био сам престрављен када ми је понудио улогу, како Велшанин може да буде велики амерички председник? Стоун ми је рекао да је ствар баш у томе јер сам несигуран у себе баш као Никсон! На првој читаћој проби једва сам отворио уста. Један глумац ме је критиковао. Хтео сам да га убијем. Стоун је рекао да га баш брига ако и будем очајан у тој улози, и ако то буде крај моје каријере. Резултат сте видели. Суштина је у томе да је то само глума. Па и ако сам лош, шта ће да ми раде, да ме стрељају?
Још не!
– Испричаћу вам још једну причу. Лоренс Оливије је играо деформисаног краља Ричарда Трећег у позоришту „Сент Џејмс“. Рекао ми је: „Знао сам да не могу да га играм. Током проба сам покушавао све, имао сам ту грбу на леђима, текст сам зна савршено. Али глумци у представи су почели да ме избегавају“. Био је очајан. Прве вечери, стајао је иза сцене, са смешним шеширом на глави. Хтео је да га баци, али га је задржао. Стајао је и држао кључ у руци. Чуо је публику. Помислио је: „Ово је можда крај моје каријере”. Затворио је браву – као да је тешка велика врата на сцени закључао са собом. Чуо је иза кулиса наредбу: „Светла“! Тишина у публици. И почео је: „Сад је зима нашег незадовољства…“. И у том тренутку – био је Ричард. Када се представа завршила, неко га је питао: „Како се осећаш?“ Рекао је: „Ужасно. Никада то нећу моћи да поновим“. Али знао је да је нешто откључао у себи, нешто због чега га и дан данас толико поштујемо као глумца. То је принцип који је у свима нама. Нека врста покретачке силе која већ постоји унутра. Није изван нас. У нама је та Пандорина кутија знања и талента. Само пронађете кључ који је отвара и све што је у њој ће изаћи.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис