Судећи по резултатима самита, обе стране тренутно покушавају да пређу из сукоба у нову фазу усмераване конкуренције и прагматичне сарадње. То би могло означити ново поглавље јачања стабилности и на билатералном и на глобалном нивоу. У ширем смислу, оно што у НР Кини називају „дипломатија шефова држава“ донело је својеврсну „обострану победу“.
Док су до сада САД неуспешно покушавале да потисну Кину, она је реаговала мирно и ефикасно, јасно стављајући до знања да је не треба узети олако. Отуда су на самиту САД углавном прихватиле усмерење ка стварању релативно стабилних оквира за билатералне везе. Зато је Кина дала велику важност стратешким резултатима састанка, посебно стварању конструктивније и стабилније основе за билатералне односе.
За Кину, која себе и даље сматра највећом земљом у развоју, постизање националног препорода и модернизације у великој мери зависи од стабилних спољних услова. Наиме, брзом економском расту Кине у последњих пола века у великој мери је допринео релативно миран и стабилан међународни поредак.
Међутим, откако је Вашингтон покренуо трговински рат против Кине 2018, земља се суочила са све већим притиском САД и неких западних земаља у областима као што су трговина, технологија, финансије и геополитика. Спољна неизвесност постепено је постала један од највећих ризика за дугорочни развој Кине. Из тог разлога, у Пекингу су последњих година заузели двоструки приступ, чврсто реагујући на америчке притиске кроз противмере, технолошку аутономију и стабилизацију домаће економије. Истовремено, Кина је доследно покушавала да билатералне односе врати у рационалан, комуникативан ток.
Годинама је кључна логика политике Вашингтона према Пекингу било уверење да би велики притисак могао успорити или обуздати успон ове земље. Међутим, осам година стратешког ривалства показало је да Кина није ослабљена, већ је показала значајну отпорност у модернизацији индустрије, технолошком развоју и глобалном утицају. У САД полако схватају да Кина није земља која једноставно може бити „сузбијена“, већ велика сила са којом се мора комуницирати на основу дугорочног суживота и релативне једнакости.
У исто време, иако је Кина наставила да се одупире америчком притиску, такође је показивала уздржаност и рационалност. Пекинг није кренуо у потпуни сукоб, наставио је да реагује на забринутост САД, одржава канале комуникације и изражава спремност за сарадњу. Кина се нада да ће решити разлике дијалогом, а не ескалацијом. Очекивање је да ће у Вашингтону бити уверенији како је Кина рационалан и за преговоре способан стратешки конкурент, а не потпуно неконтролисани противник.
Пише Борислав Коркоделовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању