Сви мање-више о Дон Жуану знамо оно најбитније – да је био љубавник светског гласа, до данас најславнији у историји. Заводио је жене и остављао их, уцвељене и несрећне. Савест га није мучила. Такав је био Дон Жуан свих ових векова откако се појавио код Де Молинија (књига), преко Молијера (позоришна представа) и Моцарта (опера) до Бергмана (филм).
Изгледа да је било време да се и Дон Жуан промени, бар у новом истоименом филму француског редитеља Сержа Бозона. У новом остварењу, премијерно приказаном на Канском фестивалу, видимо сасвим другачијег Дон Жуана: приватно, он је глумац по имену Лоран. Професионално, управо спрема представу у којој игра Дон Жуана. Невоља настаје када се сударе и помешају његова страст према глуми и љубав према једној жени која га оставља на сам дан венчања. У свакој жени коју од тада сретне, Лоран види само њу, своју непрежаљену Жули, такође глумицу.
Наш Дон Жуан је збуњен, сломљен, несрећан. Свака жена га оставља или грубо одбија од себе. И не само да га остављају, неке га и умлате од батина! А сироти Дон Жуан 21. века од муке пева своја осећања, уместо да их казује. Те тужне исповедне мелодије чине овај филм нетипичним мјузиклом, узбудљивим за гледаоце, али не обавезно лаким за праћење. Није увек једноставно ући у снове јунака филма кога маестрално игра познати француски глумац Тахар Рахим. Његову Жули, али и све друге жене у које се заљубљује, тумачи белгијска глумица Виржини Ефира, увек са другачијом периком.
Осам кругова пакла
Виржини је лане красила насловну страну нашег листа, као звезда филма „Бенедета“ Пола Верховена, када нам је дала интервју, такође у Кану. Овог пута разговарали смо са старим знанцем, кога смо пре више од једне деценије први пут упознали баш на овом фестивалу и тада је стигао у такмичарски програм са драмом „Пророк“ Жака Одијара. Филм је постао хит, а Тахар се истог тренутка винуо у европске звезде. Сада је на путу да освоји и Холивуд.
Духовит и шармантан, Тахар Рахим (41) веома пази да свој брак са познатом француском глумицом Лејлом Бакти држи подаље од интересовања медија. Увек се приликом нашег сусрета сети Србије и свог боравка на Кустендорфу пре тачно десет година. Волео би, каже, да дође поново, али га сада посао све више води у Америку.
Тахар је рођен у Белфору, граду на североистоку Француске, као дете досељеника из Алжира. Одрастао је у кући професора арапског језика са још деветоро браће и сестара. У филм је одувек био заљубљен, али је најпре покушао да студира спорт, па компјутере и када је схватио да је изгубио две године на „досадним предавањима“ у Стразбуру и Марсеју, отишао је у Париз и посветио се учењу глуме. Радио је разне физичке послове како би се издржавао док је студирао и одлазио на аудиције. У првом филму, хорору „Изнутра“ са Беатрис Дал, изговорио је само две реченице.
Прошао је осам кругова пакла (толики број аудиција) за филм „Пророк“ и главна улога је стигла. Касније је много снимао, и то у бројн им земљама света, па иако некима његово име данас не значи много, лице му сви препознају. Гледали смо га и у биоскопима и на телевизији, а од значајних улога које је остварио могли би, поред већ култног „Пророка“, да издвојимо остварења „Орао“ и „Дневник из Гвантанама“ британског режисера Кевина Мекдоналда, „Љубав и модрице“ кинеског аутора Лу Јеа, „Црно злато“ Жан-Жака Ануа (са Антонијем Бандерасом), белгијски „Наша деца“ Јоакима Лафоса, „Прошлост“ иранског режисера Азгара Фархадија, „Рез“ немачког ствараоца Фатиха Акина, „Гранд Централ“ Ребеке Злотовски, британску ТВ серију „Последњи пантери“, амерички филм „Марија Магдалена“ и серију „Назирућа кула“. Управо је завршио рад на филму „Наполеон“ у режији славног „оскаровца“ Ридлија Скота и холивудском суперхеројском спектаклу „Мадам Веб“.
Збуњен и луд
Иако смо га гледали у толико улога, не можемо да се сетимо да је икада раније певао. Као Дон Жуан је одличан певач – резултат много труда или талента, питамо га на почетку разговора вођеног у Кану, на крову-тераси једне пословне зграде у самом центру града.
– Нисам певач, не певам чак ни док се туширам, тако да сам морао да узимам часове певања. Раније јесам једном нешто мало певао у телевизијском шоу-програму Демијена Шазела. Није било лако, али то је, ипак, био џез, значи импровизација. У овом случају ствар је много сложенија, ја чак не бих умео ни да опишем која је врста музике у питању у „Дон Жуану“. Написана је и компонована и пре него што су ме узели за главну улогу тако да сам још мање могао да утичем на то како ће изгледати. Био је то чудан процес: таман када постанем задовољан како сам сваку ноту одмерио и све добро отпевао, схватим да ту нема емоција. Онда опет. Без краја. Гледао сам концерте неких извођача који су познати по емоцијама што их стварају на својим наступима. То ми је помогло, јер ако се види искрена емоција у гласу онда техничка грешка приликом певања више није толико важна. А мој Дон Жуан, притом, уопште и није певач.
Он је покварени себичњак?
– Ух, не баш као у роману или представи… У овом филму је мало другачији. Понекад је бруталан и не понаша се лепо и није лако стати у његову одбрану, али спасило ме је то што је у филму он такође глумац па сам могао донекле да се поистоветим са њим. По мени, њега највише одликује збуњеност, можда и лудило. Глумци морају да имају развијену машту и треба да знају да је употребе. Сећам се старих интервјуа са неким глумцима који су причали како имају муку да после снимања филма напусте лик који су играли, да се врате свом пређашњем животу. Поједини су чак морали да се лече и у болницама. Тада сам мислио да је то једини прави начин да би се савршено одиграла улога, да мораш да користиш сопствену личност као гориво које ће да сагори у процесу стварања улоге.
Сада више не мислите тако?
– Брзо сам схватио да није тако, да глумац не мора да убије себе да би публици био добар. Ја знам ко сам када се после снимања вратим кући жени и деци. Само се понекад деси да још неко време размишљам о ономе што сам радио. Најтеже ми је било да изађем из коже Мохамеда Оулда Слахија, лика којег сам тумачио у филму „Дневник из Гвантанама“. Три недеље су ми биле потребне да се вратим у нормалу. Ни данас не знам зашто. Можда због свог изгледа у том филму, зато што сам био обријан… не бих знао.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању