На Малту је дошла да буде чланица главног жирија, да одржи један мастерклас и проведе лепих седам дана на острву усред Медитерана. Шармирала нас је својом скромношћу и непосредношћу иако је током четири и по деценије каријере стекла реноме једног од најбољих кастинг директора у Америци, особе која тражи, бира и предлаже глумце за филмове.
Њено име стоји на уводној шпици легендарних холивудских хитова као што су „Топ Ган“, „Госпођа Софел“, „Футлуз“, „Фламинго Кид“, „Мала продавница хорора“, „Бразил“, „Ерин Брокович“, „12 мајмуна“, „Змајево срце“, „Поље снова“, „Авантуре барона Минхаузена“, „Пљачка“ па све до најновије трилогије „Аватар“.
На њима је радила са најцењенијим редитељима данашњице попут Мартина Бреста, Гиљерма дел Тора, Стивена Содерберга, Герија Маршала, Николаса Рега, Тонија Скота, или Терија Гилијама, Теда Демија, Френка Оза, Роба Коена и Џејмса Камерона са којима је радила више пута, па чак и са глумцима који су се прихватили редитељске палице попут Денија де Вита.
Коначно – Оскар
Она је многим данашњим звездама пружила прву шансу за успех, али Мерџори нерадо спомиње имена, као да све тајне свог посла жели, из пристојности и професионалне оданости, да задржи за себе. Радије говори о принципима и свом путу кроз шоу-бизнис. Разумемо је, једна погрешна реч или лоше срочена изјава може данас у Холивуду да кошта посла, каријере, свега што је до сада урадила у животу. А она свој посао и свој живот воли.
Сви смо одрастали уз неке филмске приче и хероје, а готово нико не зна да сте ви били важан део тима који је правио биоскопске бајке и снове многих генерација. Директор сектора за избор глумаца, или на „српском“ – директор кастинга, особа је чије име само видимо на уводној шпици филма и не знамо много о томе шта они заправо раде!?
– Верујте да то не знају ни многи за које радим – искрена је Мaрџeри Симкин! – Знају да смо им потребни, да треба да им доведемо талентоване глумце, али шта све подразумева кастинг, то тек треба да постане јасно људима у овом послу. После девет деценија доделе Оскара тек наредне године ће и наша професија добити категорију за ову награду и наш рад ће тако бити признатији и видљивији у јавности. Укратко, постоји служба која све то ради, а моја је коначна када се састави листа предлога кандидата за улоге која онда иде редитељу на одобрење, а тако раде и сва остала одељења попут сценографије, дизајна звука, светла и осталих, као и сви наши предлози и размишљања.
Како се осећате уколико редитељ не прихвати, рецимо, половину ваших предлога за улоге?
– Уколико не прихвати више од половине онда ја свакако не би требало да радим са тим редитељем. Мој посао је да визији режисера удахнем живот, али и да евентуално надоградим ту визију својим знањем и искуством. Као што сценограф покушава да објасни редитељу због чега је нека палата баш идеална да се у њој снима одређена сцена, тако и ја разговарам са њим о томе каквог би глумца волео за неку улогу. Понекад ми даје примере као „желим некога као што је била Бет Дејвис у том и том филму“. Онда му ја кажем да би ту можда више одговарала глумица типа Бети Грејбл и потом о томе разговарамо. Сутрадан ћу још размишљати и пашће ми на памет да је идеална глумица за ту улогу нека попут Ким Новак. Хоћу да кажем да је тај посао креативна врста размене мишљења, а не одлазак у продавницу по глумца који пристаје неком шаблону, или да ми редитељ каже „треба ми шест оваквих“, а ја питам, „може ли и мало парадајза уз то“? Некада не можете да приуштите неког глумца, некада се моје жеље не подударају са њиховим обавезама и увек се тражи најбољи план Б у таквим случајевима. Дакле, када све функционише како треба ово је једна стваралачка сарадња и размена идеја, а редитељ, свакако, има последњу реч. На крају, филм као целина је његово дело.
Ретко разочарана
Кастинг директори добијају похвале када је филм успешан а глумци бриљирају, али шта се дешава када се глумци не слажу, када нема хемије међу њима и гледаоци буду разочарани? Да ли је то ваша одговорност?
– Занимљиво питање, а на њега бих одговорила тако што кажем да ја филму дајем најбољи могући материјал, али крој за који се он искористи не испаде увек онако како сам замислила, јер ја нисам на снимању, ја не играм те улоге уместо глумаца, нисам ни у монтажи и немам контролу над коначним производом. Одговорна сам само за тај дивни комад дрвета који сам им дала да од њега направе скулптуру.
Не разочарате се понекад у сопствени избор?
– Наравно, али срећом то је ретко. Дешава се да на аудицији којој присуствујемо и редитељ и ја добијемо једно, а на снимању не испадне тако. Био је случај са судском драмом „Орлови правде“ у коме смо имали Роберта Редфорда и Дерил Хану, тада највећу нову женску звезду Холивуда. Имали смо и новац за снимање, баш све услове потребне, али између њих двоје нешто није функционисало и филм није радио у биоскопима. Филм је живо биће, сваког дана се мења и другачије понаша за време снимања, па тако и сви који учествују у његовом прављењу. Свашта може да се деси током једног дана, да нешто крене по злу, а рокови су неумољиви и једноставно нема увек времена да се исправља и тражи савршенство. Глумци су за мене као деца коју пошаљете у школу – не можете их увек контролисати. Једино што морам јесте да верујем у њих. Ипак, имала сам срећу да сам током свих ових деценија радила са фантастичним људима који ме никада нису изневерили нити су направљене грешке које би уништиле живот филма.
Мислили су да сам проститутка
Занимљиво је да сте овако успешну каријеру почели једном лажи, али нисам чуо да сте рекли каква је то лаж била?
– Лагала сам да сам у овом послу помагала пријатељици која је морала да напусти то радно место, јер је добила бољу понуду. Позвала ме је да је заменим. Рекла сам јој да не знам ништа о томе што је она радила, али ме је убедила да одем код послодавца и слажем га како имам искуства са аудицијама и да сам са њом већ заједно радила на кастинзима. То је била бела лаж, корисна и безопасна. До тада сам у филму била задужена за фотокопир апарат, копирала сам документа за различите службе. Ту сам много научила о томе како функционише један филмски студио, ко шта ради и како се опходе једни према другима. Ту сам научила и да је сваки посао једна авантура и шанса која можда води ка нечем бољем.
Где је вас одвео?
– Други посао ми је био у филму „Краљ Цигана“ где је требало да пронађем децу за филм. Није било лако, али је било занимљиво. Пошто је било много сећања и враћања у прошлост у причи, требало је да нађем децу која личе на одрасле глумце у том филму. Звала сам школе и питала да ли могу да дођем и видим децу, што данас не би било могуће, нико ми то не би дозволио. Обилазила сам Њујорк узддуж и попреко и чак су ме из једног „друштвеног клуба“ затвореног типа позвали да дођем у њихове просторије. Видели су ме како идем по улицама и тражим младе дечаке, сигурно су мислили да сам нова проститутка у крају па су хтели да ме упознају! Иако до тада ни сама нисам знала да постоји професија попут кастинг директора, добро сам се показала и шеф ме је препоручио за следећи филм.
А пре свега тога?
– Била сам млада и глупа и по цео дан у позоришту радила за џабе. Мислила сам да нисам талентована. Посао кастинг директора ми се учинио идеалним за мене јер не волим јавност и аплаузе, већ да седим у канцеларији, док већина младих сања о снимању филма на локацијама или у студију, да буду тамо где је акција. Мислила сам да радећи овај посао никада више нећу морати да молим за новац, али погрешила сам: синоћ сам на вези имала четрнаест људи из „Нетфликса“ које сам молила за новац.
Не радим за звезде
Када кажете да имате око за свој посао, да проценити и одаберете људе, то значи да морате бити добар психолог?
– Не обавезно. Сви знамо нешто да радимо, а ја знам ово. Осећам да сваки лик у неком сценарију има своју сврху и размишљам да ли неки глумац има оно што је потребно да би ту сврху остварио. Не мислим само на изглед глумца, много више на његову енергију. Ја то осетим. Гледам, посматрам, размишљам и знам.
Да ли тај таленат користите у приватном животу?
– Он је грозна ствар, посебно када дође до забављања. Добра процена може да упропасти ново искуство и пре него што је почело.
Волите да радите са истим редитељима попут Џејмса Камерона или Терија Гилијама или Френка Оза са којим сте, чини ми се, радили шест или седам пута?
– Дивно је радити са људима које знаш јер ти верују. Када радиш са онима са којима ниси раније био у истом послу, мораш да задобијеш њихово поверење, а за то треба време које је у данашње време постало луксуз, баш као и новац. Ипак, занимљиво је и упознавати нове редитеље, јер свако од њих ради на потпуно другачији начин.
Листа филмова из Вашег опуса наводи да ретко поново радите са истим звездама?
– Зато што ја не радим за звезде, већ за режисера и за сценарио. Никада не посматрам листе филмова на којима сам радила као што то ви чините, јер звезда се такође ангажује уколико одговара лику који треба да игра, а не зато што је звезда. Друго, главна звезда филма најчешће долази у пакету са целим пројектом и она је први услов или избор продуцента или редитеља. Тако је било са Џулијом Робертс у „Ерин Брокович“, са Шер у „Сиренама“ или са Кевином Костнером у „Пољу снова“. Цео остатак глумачког тима брига је кастинг директора, мада се дешава да нама препусте и избор главне звезде филма.
А од оних које сте открили па су касније постали звезде, да ли памте шта сте учинили за њих?
– Ух, мрзим тај израз да сам открила некога… Неки памте, неки не. То је шоу бизнис, ако очекујете нешто од људи болеће вас глава. Боље је само да радите свој посао најбоље што можете, по могућству за паметне и занимљиве људе и када завршите да се баците на следећи посао. Али, ствар је и у томе да глумци не знају увек за моје преговоре и разговоре са редитељима или колико се борим за њих. Они нису ту када о њима разговарам са редитељем. Када снимање почне мене нема, глумци и режисер проводе неколико недеља заједно, зближе се, можда постану пријатељи, а ја их видим можда два пута током мог учешћа у стварању глумачке екипе. Дешава се и да дам шансу некоме иако га никада нисам упознала лично. Они долазе на аудиције због редитеља а не због мене. Многи нису ни свесни да сам ја тамо, на аудицији.
Кад би глумци истину знали…
Значи, глумци нису ваши пријатељи, чак ни они којима сте отворили врата славе?
– Има их неколико, са некима сам радила, са некима нисам. Живот нас води на разне колосеке. Већина мојих пријатеља нису у филму, а они који јесу више су редитељи, писци, сценографи, костимографи… јер са њима више радим него са глумцима. Када се филм заврши нико заиста не размишља о мени и мојим колегама. Често описујем свој посао тако што кажем да ја позивам све људе на журке на које никада не одем. Сећам се када сам неколико месеци пошто је снимање првог „Топ Гана“ било завршено ушла у један ресторан. Сви глумци из филма, не и Том Круз, вечерали су заједно. Неко ме је препознао и рекао ми „здраво“. Помислила сам како су се сви они упознали и постали пријатељи због мене, али на ту вечеру ја нисам била позвана, и то је разумљиво и нормално. Током недеља или месеци снимања они се упознају толико да постају једна присна комуна, заједница. Па и приче о томе како су добили улоге обично су оне које им редитељи испричају, у стилу „ја сам одувек веровао у тебе и знао да си ти права особа за ту улогу…“. Недавно сам прочитала да је један глумац рекао како га студио никада није хтео за одређену улогу, али да је ипак добио на инсистирање редитеља. Мислим се, када би само знао да те заправо тај твој пријатељ редитељ никада није хтео… Да не разумете погрешно, није то никаква тужна прича кастинг директора, једино задовољство у овом послу је када знаш да си га добро урадио, бар за мене.
Добар кастинг директор је као анђео чувар сваког филма – никога не види а он брине о ономе што сви виде – глумцима!
– Ако имате филм са сјајним улогама, добрим сценаријем, а не направи велики успех у биоскопима, тај филм ће и даље бити добар. Али, ако имате филм који изгледа спектакуларно, а притом нико не мари за причу и ликове у њему, он ће увек бити лош без обзира колико му новца донеле анимације и визуелни ефекти.
Разумео сам ваш однос према глумцима, али мора да постоји нека анегдота у сећању, можда, рецимо, нешто у вези Марлона Бранда који је 2001. имао филм „Пљачка“ са Робертом де Ниром и Едвардом Нортоном и на коме сте били ангажовани?
– Ја нисам била заслужна за његово довођење. У то време сам имала партнера који није из филмског света али је обожавао Бранда. Пожелела сам да га обрадујем тако што ћу га одвести у Канаду на снимање филма где би могао да види Бранда уживо. Продуцент ми је рекао да га сви питају исто и да сви желе исто и да не може да прави изузетак. Међутим, неколико недеља касније су видели да немају довољно времена да сниме све што су планирали са Брандом и да у неким кадровима где је приказан отпозади треба да користе дублера. Рекла сам им да ће то бити проблем јер Брандо има веома јединствени облик главе, као и линију косе у то време, када је убрзано ћелавио. Рекла сам им: ако хоћете да га дублирате морате му ставити перику, што се њему неће допасти, а у супротном морамо да нађемо дублера истог облика главе. Кажу, нисмо мислили на то. Предложила сам им да га фотографишемо и да то учиним ја када костимографкиња оде у његову кућу због проба костима, да ја тада направим неколико снимака његове главе отпозади. То је било потпуно блесав предлог јер је и костимографкиња могла да направи те фотографије, али сам желела да то урадим и кажем дечку како на фотографијама имам Марлонов потиљак.
Какав је био Брандо?
– Оригиналан. Лик. На заласку каријере.
Мастерклас који сте одржали на Малти је био веома занимљив када су на ред дошла питања из публике, помало и мучан, јер су вас сва та деца која желе да постану глумци питала исто – рецепт за успех. Стално сте им понављали да тако нешто не постоји. Директно сте им разбили илузије?
– Разумем их. Почели смо овај разговор са сновима и нормално је да људи имају снове, а ја само желим да будем искрена са њима.
Шта би још могао да буде ваш циљ у каријери?
– Једини циљ ми је да имам занимљив живот, да упознајем занимљиве људе и да радим са њима, као што сам имала срећу да све то имам и до сада.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон