МАЈК ЛИ
Нема новца за велику свадбу
Угледни британски редитељ Мајк Ли (81), кога наша публика највише зна по делима „Тајне и лажи“, „Тарнер“, „Још једна година“ и „Огољено“, био је гост другог Медитеранског филмског фестивала на Малти. Тамо је одржао један дупке пуни мастерклас и током завршне вечери уручена му је почасна „Златна пчела“. Иако је озвучење током филмских лекција које је Мајк Ли држао било ужасно, ипак смо успели да забележимо неке његове мисли.
Говорио је о политици, наравно, јер је Мајк увек био ангажовани редитељ. Рекао је како је сигуран да би јунаци његовог последњег филма „Петерло“ (о масакру у истоименом граду крај Манчестера где је британска власт 1819. у крви угушила побуну 60.000 радника који су тражили промену начина гласања и избора за Парламент) били „и запањени и ужаснути размишљањем данашње радничке класе која није сигурна да ли треба или не треба гласати“. Редитељ је додао да је „Петерло“ филм о демократији и објаснио да увек пре избора треба истицати колико је важно да сваки грађанин са правом гласа треба да гласа.
„Петерло“ је филм са историјском тематиком и само је једно од свега три остварења у шест деценија дугој Мајковој каријери за која је добио нешто више новца од државе. „До данас нисам успео да то постигнем са филмовима који обрађују савремене теме са више ликова и за тим највише жалим. Никада нисам могао, рецимо, да снимим сцену свадбе са много детаља јер за то никада нисам имао новаца. Бојим се да ћу умрети а да то нећу остварити“.
Упркос томе, редитељ има само један кратки савет за младе колеге: “Никада не правите компромисе“!
– Никада немојте себи рећи “па добро, снимићу овај филм иако то не желим ја лично, али ћу после тога моћи да радим оно што заиста желим. Тиме се удаљавате од себе самог, губите време. Радите само оно у шта верујете и борите се за то!
На то се надовезао и његов однос са продуцентима:
– Постоје две врсте продуцената, једни су они који желе да створе своје филмове и буду укључени у све креативне процесе настанка филма, а други су моји продуценти, они који разумеју да је њихов посао да омогуће ствараоцима да стварају, да им омогуће простор, време и слободу да то раде.
Осврнувши се и на своје детињство када је заволео глуму („Имао сам девет година када ме је мајка одвела на позоришну представу „Станлио и Олио“ који су били на британској турнеји и шокирало ме је што ту двојицу први пут видим у боји“), када је шездесетих година прошлог века добио стипендију за студије глуме у Лондону, када је открио Бергмана, руске и италијанске филмове, Мајк Ли је иронично уздахнуо:
– Да је свет био бољи, вероватно бих и остао глумац, а овако, имао сам потребу да пишем и тако поправљам свет!
Говорио је и о пет номинација за „Оскара“ које му је донела драма „Тајне и лажи“, и на крају нам открио да се увелико припрема за снимање новог филма који ће се звати „Тешке истине“.
ХАЈОНЕ ХАМБОРДА
Жене против система
Свестрана уметница Хајоне Хамборда (41) је након свршених студија режије у Прагу, радила као сценариста, фотограф и аутор кратких експерименталних филмова, а са својим другим дугометражним играним остварењем „Ражане гљивице“ ушла је у историју своје домовине. Најважнији међународни филмски фестивал који се одржава у Шпанији, у граду Сан Себастијану, траје већ 71. годину, а лане се десило чудо. Први пут у дугој историји те смотре главну награду „Златну шкољку“ освојила је жена! Управо Хајоне Хамборда са „Ражаним гљивицама“. Филм је био и у такмичарском програму на Малти, а крајем месеца стиже и на Палићки фестивал.
Победа је била пуна симбола. Хајоне је, иако јој је мајка из Каталоније, а отац из Перуа, рођена у Сан Себастијану (Баскија). Такође, „Ражане гљивице“ посвећене су женама, њиховој међусобној оданости и бризи, заједничкој борби да буду слободне, бар када треба да одлуче шта да раде са собом или сопственим телом. Највећи део сарадника на филму су жене којима Хајоне верује, сви главни ликови су женски и највећа патња на екрану припада женама. Почиње са мучном сценом кућног порођаја, у забитом селу на граници Шпаније и Португалије, почетком седамдесетих година прошлог века. У филму једна жена умире (девојчица Луиза којој је комшиница помогла око абортуса уз помоћ напитка од ражаних гљивица), а једна жена бежи без циља (комшиница Марија коју село оптужује да је крива за смрт девојчице).
Са Хајоне Хамбордом разговарали смо након пројекције њеног филма на Малти.
Ваша идеја је била да жене помажу једна другој, да је систем крив за злочин а не жена, а опет, изгледа као да за тај злочин нико није крив, нема казне?
– За мене то није убиство, Луиза је била у трећем месецу трудноће и абортус у том периоду свакако није убиство. Марија је хтела да јој помогне јер је девојчица запретила да ће сама, како зна и уме, да абортира уколико јој Марија не помогне. Луиза је после неколико дана умрла, јер није имала законску подршку да то уради. Није је Марија убила већ заједница и друштво у коме је живела. Прохибиција абортуса не значи да жене неће и даље ићи на абортус. Хоће, али ће ризиковати своје животе. То није класично убиство, та смрт је последица система.
Да ли је прича истинита?
– Није то једна прича. Читала сам много о томе, проналазила разне документе и сведочанства и рекла бих да је оно што видите у филму искуство многих жена у Шпанији седамдесетих година. И у Португалији такође. Нисам хтела да се бавим политиком директно, али у то време су обе земље имале диктатуре, њима су владали Франко и Салазар, закони су били конзервативни, абортус, наравно, забрањен. Богате жене ишле су у Енглеску да абортирају, а сиромашне су то морале да раде илегално, код својих кућа.
Каква је сада ситуација са абортусом у Шпанији?
– Дозвољен је, али има политичких гласова који траже повратак на старо и понекад се о томе расправља и у Парламенту. Током последњих избора за длаку смо избегли да имамо десничарску владу и не мислим да је то нека далека опасност о којој не треба да бринемо. Погледајте остатак света, свуда се иде удесно и унатраг. На Флориди је практично већ донета одлука о забрани абортуса, јер је утврђено да се то може учинити до шесте недеље трудноће. То је ништа, многе жене нису ни свесне да су трудне до шесте недеље. Зато мислим да није тако немогуће да се точак историје у једном тренутку окрене уназад, у време када су други одлучивали о мом телу. Зато се сада борим против тога.
Да ли су жене увек солидарне једна са другом? У филму је то тако, али много је примера у пракси где је ситуација другачија!
– Историјски гледано, солидарност постоји, али жене су људска бића и као таква нису савршене. Некада смо као сестре, некада нисмо, постоје и границе за потпуну солидарност, разлози који то онемогућавају.
Зашто у филму нема значајнијег мушког лика који иоле нешто значи?
– Филм је о могућности жене да сама доноси одлуке које се тичу ње, у овом случају хоће ли родити или не. Желела сам да им дам садржину али и да покажем, као у сцени секса, да љубавни однос за жену значи и одговорност, док је за мушкарца то само леп тренутак. Али, била сам пажљива са мушким ликовима, јер не мислим да су мушкарци зликовци. Добрих и лоших људи има у оба пола, у свим народима, расама, верама и нисам хтела да уперим прст у њих као симболе патријархата и диктатуре. Патријархат је био више од мушко-женских односа, то је био друштвени систем који је прожимао сваки сегмент живота.
Узрок смрти у филму, ражана гљивица, у његовом је називу. Да ли је та гљивица што расте на врху стабљике ражи, заиста била опште средство на нелегалне абортусе? И зашто, ако је опасна толико да од ње може да се умре?
– Та гљивица је честа у ражи, посебно тамо где има много влаге. У Галицији, где сам основала породицу и живим последњих петнаест година, та гљивица се некада звала „црно злато“ јер се користила и у медицини, за лакше порођаје, али и као основа за дрогу ЛСД. И наравно код илегалних абортуса. Ни данас не постоје супстанце и препарати који се у тајности користе, а да нису потенцијално опасни по живот, па тако ни та гљивица.
МИКЕЛЕ РИОНДИНО
Посао или живот, питање је сад?
Редитељски деби „Палацина Лаф“ познатог италијанског глумца једно је од најбољих ангажованих остварења виђених последњих година у биоскопима. Микеле Риондино (45) је узео случај из свог краја, италијанског града Таранта, на самом југу земље, у коме је рођен и где и данас живи. Реч је о познатом случају мобинга, једном од првих судски оверених у Европи, који се деведесетих година прошлог века догодио у железари „Илва“.
Улогу главног антијунака Микеле је, с правом, доделио себи и она му је на додели годишњих филмских награда у Италији донела тутулу најбољег глумца. Он тумачи Катерина, припростог радника који почиње да шпијунира и цинкари своје бунтовне колеге новим газдама фабрике. Иако и сам оштећен активношћу фабрике која трује животну средину и уништава његову фарму која се налази у близини, Катерино је заслепљен статусним симболима који му газде нуде – службена кола, већа плата…
Резултат су понижени стручњаци које су газде отерале у такозвано „Ф“ оделење где умиру од досаде, играју карте, раде физичке вежбе, моле се – све да им прође осам сати на послу – а неки и дословно полуде.
Риондино нам за „Илустровану Политику“ објашњава посебности суровог сировог капитализма у Италији и шта је, заправо „Палацина Лаф“?
– Ми смо то у Италији звали лагерима, и није их имала само „Илва“ већ и „Фиат“ и друге велике компаније. То су канцеларије, обично издвојене или у засебној згради у оквиру комплекса фирме, у које су слати по казни они који су одбијали да прихвате реорганизацију пословања фирме, да раде послове који не одговарају њиховим квалификацијама. Филм почиње 1997. када је „Илва“ тек приватизована и уследила је брутална систематизација радних места. Палацина Лаф је био међупростор где су боравили они нераспоређени, практично пословни затвор где су људи психички уништавани, слати у социјалну смрт.
Катерино је гротескан лик, а филм је на тренутке и пародија, забавна и духовита. Баш како и треба да буде парадоксалан живот у окружењу челичане, некада највеће у Европи, која је толико загађивала тамошњи ваздух да је смрт од рака плућа у том крају била природна појава све до пре три године када је фабрика готово престала да ради.
Како се догодило да мобинг постане тако масован, да је чак 79 врхунских стручњака било изложено таквој тортури?
– Када имате ову врсту злостављања мобинг постаје босинг, а то је када надређени у некој фирми малтретира на разне начине своје подређене. Код мобинга се развија и проблем између два радника или послодавца и појединачног радника. Код босинга имамо ситемастки начин прављења проблема радницима како би урадили оно што не желе и нису обавезни да ураде. У овом случају компанија је хтела да потпишу нове уговоре о раду који би стручњаке, инжењере, информатичаре, статистичаре и друге, претворили у једноставне раднике или физикалце, са истом платом, али другим статусом. Ових 79 није пристало на то.
Зар не би било логично да компаније желе да имају срећне запослене?
– Срећни запослени, смешно звучи у данашње време. Овде то није био случај јер смо имали велико предузеће са великим губицима. „Илва“ је била национална компанија, али је 1995. држава одлучила да је прода приватницима којима није требало толико радника. Међутим, постојао је закон који није дозвољавао послодавцу да те отпусти без оправданог разлога. Пошто он није постојао требало га је наћи или измислити. Ако желим да се борим против тебе као газда, а не могу због закона, стављам те у стару, готово празну зграду и тамо проводиш радно време не радећи ништа. Контролишем те тако и излуђејем док не попустиш и даш отказ или направиш грешку због које ћу те отпустити. Једноставно, ставићу те у ситуацију у којој мораш да погрешиш и даш ми разлог да ти уручим отказ.
Да ли се нешто променило после тог случаја?
– Јесте, на горе. Данас немамо закон који не дозвољава послодавцу да отпусти радника без доброг разлога, што значи да може да га отпусти без икаквог разлога! Зато данас нема више таквих лагера као што је био Палацина Лаф јер послодавцима више није потребан разлог да би отпустили радника.
Како људи у Таранту доживљавају ваш филм?
– Ја сам активиста и више од десет година се боримо да се та фабрика затвори, да Влада уради нешто за наш град. Али, многи грађани Таранта су и даље у страху, јер је тамо немогуће било донедавно замислити живот без те фабрике. Одрастали смо са том идејом. У њој је радила половина града, мој отац, стриц, брат, многи рођаци. Многи од њих су добили рак плућа јер су непрестано били изложени азбесту. Већини је било важније да имају тај посао него да буду здрави. Имали смо избор, посао или живот и већина је изабрала посао. Зато коначно затварање те фабрике изазива много страха. Овакав филм је важан не зато што прича о смрти и канцеру већ о два различита света у којима радници живе упоредо. Крајем деведесетих имали смо 97 радника који су за своју редовну плату имали задатак да не раде ништа. Сада имамо 4.500 радника без посла који седе код куће и примају минималац. Притом не могу да нађу други посао, јер им у уговору стоји да морају да буду код куће, не раде ништа и буду на располагању фабрици.
Пише Срђан Јокановић
Фото: Том Николсон