На првом Нови Сад филм фестивалу аргентински редитељ имао је светску премијеру свог првог играног дугометражног остварења „Светац“. Пре него што га је публика прогласила најбољим у такмичарском програму ове смотре, на тврђави изнад Дунава причали смо о невероватним случајностима и драмама из његовог живота које су биле повод да сними ово необично дело о лажним пророцима и боговима
Брз је. Четири дана је искористио да на ногама упозна цео Нови Сад. Воли да прича. После пројекције „Свеца“ на отварању фестивала подстицао је публику да му поставља питања. Поуздан је. У Аргентини је изградио репутацију међу највећим компанијама за које снима рекламне спотове. Талентован је, што је најважније. Кратким играним филмовима освајао је знање, а неким документарцима експериментисао и збуњивао гледаоце који су то што је радио мрзели, али заувек запамтили. Свестрани уметник који је завршио студије режије, каријеру је почео као продуцент („то бих саветовао сваком младом аутору, да занат у пракси научи као продуцент јер се у тој позицији сједињује буквално сваки делић овог посла“), а данас компонује музику, свира на неколико инструмената, пише сценарија, режира филмове и даје интервјуе. Овај за „Илустровану Политику“ је, признаје, први за медије ван Аргентине.
Његов дугометражни играни првенац „Светац“ нема такву узбудљиву историју, али му је лепа будућност загарантована. Домаћу премијеру имао је на Међународном фестивалу независног филма у Буенос Аиресу где је у јакој конкуренцији стваралаца из целог света проглашен најбољим режисером, а његов филм је заслужио и Специјалну награду жирија. Уз то, припале су му и три незваничне награде.
Јунак из наслова филма је Рубен, убоги исцелитељ који лечи комшије необичним методама. Није много познат, живи скромно и не знамо да ли је он надрилекар, светац, преварант… али његов свет ће се преокренути када му судбина пошаље дечака Бенџамина чији ће живот спасити. Рубен постаје познат у целој земљи, његове сеансе се директно преносе на телевизији, људи чекају у редовима макар да их додирне својом руком. Али, ђаво долази по своје…
„Светац“ није пародија на самозване чудотворце. Више је критика друштва и медија који од њих праве феномене. Интелигентан филм који нуди нову естетику за (релативно) мало новца уложеног у њега. Агустин Карбонере је урадио све супротно од онога што би Холивуд са таквом причом направио. Новосадска публика је то препознала и наградила Карбонереа који је прелетео пола света како би стигао на време да присуствује пројекцији и отварању фестивала.
Шетајући такозваним „Титовим салонима“ на Петроварадину у којима Тито, вероватно, никада није ни био, Агустин није узвикнуо „еурека“, али јесте нешто занимљиво: “Могао бих да живим овде, можда сам ја Титова реинкарнација“! Јесте да је Аргентинац рођен крајем августа исте године у којој је почетком маја Тито умро (1980), да зна понешто о Титовој Југославији (највише у области фудбала), да попут Јосипа Броза воли филмове и зна да свира на клавиру, али ту се сличности завршавају.
О Новом Саду и Србији готово ништа није знао, мада признаје да је очекивао град у више совјетском социјалистичком стилу, али дочекао га је „класичан средњеевропски призор архитектуре“.
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању