Стан у близини позоришта. А онда, ходећи трагом деловања Ружице Недин, познатог лица са кикиндске културне сцене, стижемо до стамбене зграде на главном градском Тргу. Пењемо се до улазних врата њеног стана, а ходник богато и укусно уређен фотографијама старе Кикинде, корзоа и других знаменитости с почетка 20 века. И све је с мером и укусом. Целу зграду је управо она оплеменила сликама и цветним аранжманима који сведоче о богатом културном наслеђу овог севернобанатског града, а уједно и о изграђеној естетици наше саговорнице. А тик до њених врата је и стан глумице Весне Чипчић. Дом из ког је поникла и коме се, кад год може, враћа. Уметност се у тој згради осећа на сваком делу простора.
Али, којем атрибуту или префиксу дати предност кад је неко, као Ружица Недин, свестран? Просветни радник, библиотекар, глумица, одличан певач, имитатор, маестро гастрономије и ручних радова…
-Радни век сам провела у школи. По звању сам професор разредне наставе, а радим као библиотекар школи. Радила сам и као учитељица 12 година, а после тога сам била медијатекар, а касније је то прерасло у библиотекара, и ево већ четити године радим и то занимање. Пошла сам стопама своје мајке која је исто била везана за школу, тачније била учитељица-наводи Ружица.
Полако своди радни век у просвети, а пролетос се након вишегодишњег одсуства вратила својој великој и скоро целоживотној љубави – позоришту. По попзоришним улогама је можда њени суграђани и највише препознају. Зато ћемо у нашем разговору највише „швенковати“ на глумачки опус наше саговорнице.
У каријери је Ружица остварила више од 500 представа, иако јој глума није била званично звање, него велика љубав и опредељење. Али увек је волела да „укрсти“ занимање и хоби.
–Још као ђак сам била активан члан хора. Учествовала и на дечијим приредбама, а и као учитељица држала сам драмску секцију– прича наша саговорница и показује нам своју педантно сређену фото-документацију. -Ево фотографија из многих представа које сам радила у оквиру школских прослава: „Светосавско звоно“, „Светитељу с љубављу“, „Како су постале ружне речи“, „Лутке из излога“, „Ал’ је леп овај свет“, „Прави пут“, „Ко је крив“, па неколико новогодишњих и програма за Ђурђевдан, па програм за пријем првака у тадашњи Савез пионира. Добро је што имам све записано, јер ко би се сад још сетио да је некад постојао и Савез пионира.
А волела је сцену од малена. Није то морала да буде искључиво глума.
–У театар сам упловила са својих 17 година, а до тада нисам имала неких додирних тачака са позориштем. Али, већ кад сам имала 10-11 година почела сам да певам. У ствари, не да певам преофесионално, него сам одлазила на такмичења. Сећáм се свог дебија: тражио се „Први глас Кикинде“ и ја сам се пријавила, односно, одрасли су ме пријавили. Ту ми је највећи пратилац и подршка била мама. Упркос томе што по годинама нисам задовољавала критеријуме за избор певача, жири је одлучио да ја на крају добијем прво место на том такмичењу. Певала сам песму „Пријатељи стари гдје сте“ од Терезе Кесовије. После тога је у Кикинди гостовао Народнми оркестар Радио Београда са Радетом Јашаревићем и Бокијем Милошевићем. Тај концерт је преносио Радио Београд, а водитељ програма је био чувени водитељ Бранислав Сурутка. Ја сам тада имала десетак година и уз оркестар сам певала песаму „Мали Стева познао је једну малу Јуцу“. Сад кад се сетим, и као мала волела сам да певам и да будем у центру пажње и можда је то спонтано дошло, јер просто су се и моји родитељи чудили на кога сам – каже уз смех Ружица и пуног грла и срца нам тог тренутка запева неке од мелодија њене младости.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању