ЏЕЈН КЕМПИОН
Била је „прекобројна“
Новозеландска редитељка Џејн Кемпион (70) стицајем околности била је прва, а дуго и једина, жена у историји канског фестивала која је добила „Златну палму“ за режију. То се догодило почетком деведесетих година са филмом „Клавир“ који је био велики хит и у нашим биоскопима. После тога је направила завидну каријеру, а у Локарно је стигла управо да би примила награду за такву величанствену каријеру.
Била је свуда по Локарну и фестивалу и због тако густог распореда обавеза није стигла да има појединачне сусрете са новинарима. Или их није желела?! Тек, рекла је – може десет до двадесет новинара заједно. Као мала прес-конференција. Понуду смо прихватили, ипак бити међу десетак изабраних из целог света није тако лоше. Мада, испоставиће се да је сусрет редитељке и новинара био чудан, пун неке неизвесности у ваздуху. Чинило се као да су питања стизала опрезно, била су пуна разумевања и похвала за редитељкин рад и некако смо могли да предвидимо да ће већина бити посвећена положаја жена у филмском свету.
Ход по јајима
Ход по јајима – тако је изгледало учешће новинара у разговору са Кемпионовом. А она је одговарала са много дигресија и незавршених реченица, смејала се и кад треба и кад не треба, а пред крај сусрета неко је упитао за књиге које су највише утицале на њу, пошто је неколико филмова радила према познатим романима. Џејн је лаконски рекла „то ме често питају па сам решила да имам спреман одговор“ и из своје торбице извадила папир са целом листом омиљених књижевних дела и аутора (стигох да запишем два имена – руски класик Фјодор Достојевски и енглеска књижевница и песникиња Џорџ Елиот).
Није Џејн ни глупа ни арогантна, једино што нешто није било како треба у том сурету новинара и ње. Нема хемије међу партнерима, што би се филмским речником казало. Ипак, остале су нам записане неке њене мисли и одговори. На питање да ли мисли да би њени старији филмови попут „Мрачних опсесија“ (2003), „Светог дима“ (1999) или „Портрета једне даме“ (1996) данас боље прошли код критичара и гледалаца него у време када их је снимила, ауторка је одговорила:
– Не знам, заиста, зашто тада нису прошли најбоље, мада могу да претпоставим. Филмским светом су владали мушкарци, не само студијима већ су и већина критичара били мушкарци. Новац је конзервативан, а њега су држали мушкарци. На универзитету смо сви исти и то нам је давало лажну слику о томе шта можемо да постигнемо. Нисмо знали да је свет другачији од универзитета. када сам почињала, схватила сам да је некад било боље ћутати и наставити својим путем до победе, него трошити време и енергију на узалудне борбе. И данас, ја желим да будем слободна да се борим за права жена, а не да будем одговорна за феминизам или њему подређена.
Мушкарци и даље владају, каже она, „али је Берлински зид међу половима, ипак, пао и мислим да жене сада имају много боље шансе“.
– Толико добрих редитељки је последњих година добијало прве награде, од Клои Ђао до Жистин Трије, што ми даје наду. Што се тиче „Портрета једне даме“, проблем је био у Америци јер су тамо глумицу Никол Кидман видели само као жену Тома Круза и нису је доживљавали као озбиљну глумицу која треба да игра улоге класичних књижевних јунакиња, нарочито не америчких, као из тог романа Хенрија Џејмса. За мене, Никол је увек била вансеријска глумица.
У вези са тим “Берлинским зидом родне равноправности“ присетила се и када је 2017. дошла у Кан да заједно са свим живим добитницима Златне палме буде овековечена на заједничкој фотографији, поводом шездесетог рођендана фестивала. Атмосфера на снимању фотографије била је необична.
– Визуелно, тај догађај био је шок јер сам била једина жена међу десетинама мушкараца. Да нисам била ни ја, нико то не би ни приметио, вероватно би сви мислили „а, па жене не смимају филмове“! Али, чињеница да сам ја била тамо постала је незгодна чињеница. Неке колеге су се питале где су друге редитељке и када су схватили да их у историји фестивала, за првих шездесет година није било више од једне, били су пренеражени и постиђени. Сви смо осећали да ту нешто није како треба. Као да је владало мишљење да жене које режирају нису занимљиве и да оно што занима њих не занима никога другог.
Окрутна према себи
Да ли радо гледате своје раније филмове?
– Не баш. Прилично могу да будем окрутна према себи. Према мојим филмовима се понашам као нека мајка из животињског света, у стилу „сад можеш да летиш, марш из гнезда, напоље! Немој да те икада више видим“. Али док их одгајам и стварам, ја сам пуна љубави и пожртвовања према њима. Чак и превише. Можда је у томе проблем. Као када се растанеш са неким кога много волиш, онда најчешће више никада не желиш да га видиш.
Ипак, успех „Клавира“ који није добио само Златну палму већ јој је донео и Оскара за сценарио, сигурно је била прекретница за Џејн?
– Вероватно, али ја сам са Новог Зеланда, ми не волимо комплименте. Сећам се да ме је девојка из радње за хемијско чишћење препознала и рекла колико је одушевљена филмом, а мене је било срамота од њених речи. Друго, ја уопште нисам доживела успех тог филма јер сам у то време изгубила бебу и борила се са силним недаћама. Дуго ми је требало да схватим да је успех „Клавира“ истовремено био и терет за мене, због свакаквих очекивања која су људи имали од мене.
Говорила је о томе колико су је студије антроплогије, које је завршила пре него што се упустила у режију, одредиле као филмског ствараоца:
– Антропологија је за мене била откровење. Имала сам одличног професора на универзитету у Велингтону где сам студирала и био је велики стручњак за митове и легенде. То ме је највише фасцинирало: како свака култура има своје митове и како они на суптилан начин описују противуречности света у коме живимо. Митови су увек били и извор информација и збир мистерија једне културе. То ја користим и у свом раду. Антроплогија ме је научила да препознам оно што се налази испод површине сваке културе, да су сви људи на свету једнаки по питању интелигенције и да су језик и митологија сваког народа подједнако сложени без обзира колики је народ и где живи. Али, немојте погрешно да ме схватите – ја о антроплогији не знам ништа! Студирала сам, схватила сам научено, али сам увек више сазнавала из романа, посебно оних које су писале жене. Када сам била мала, уметност где си највише могао да чујеш женске гласове била је књижевност.
Додала је на крају да и даље има у плану да у Аустралији, где сада живи, отвори бесплатну школу режије („да данашње генерације стваралаца добију прилику коју сам имала ја“), али да не одустаје ни од нових филмова: “Идеје ми навиру, а моћни људи филмских студија верују, можда и греше, да још могу да створим добар филм. У сваком случају, покушаћу“.
ХОНГ САНГСУ
Мамурни глумци су најбољи
Угледни јужнокорејски редитељ Хонг Сангсу (64) је пре девет година први пут дошао у Локарно са својим седамнаестим филмом „Баш сада, погрешно тада“. То је била прича о остарелом редитељу који покушава да освоји срце младе сликарке безуспешно – до половине филма. Онда му се срећа осмехнула. Жиријем је председавао познати немачки глумац Удо Кир. Срећа се осмехнула и редитељу, добио је прву награду, Златног леопарда.
Тај филм представљао је преломну тачку у Хонговој каријери која је почела 1996. године. Од тада па све тог судбинског Локарна, режисер је снимио импресивну количину филмова, чак шеснаест. Готово сваке године по један. Али, то није било ништа са оним што је уследило. За последњих девет година снимио је још петнаест остварења, укључујући и два која су се такође такмичила у Локарну: „Хотел поред реке“ (2018) и овај најновији „Поред мале реке“, са којим је учествовао ове године на фестивалу. Донео је награду за најбољу глумицу јунакињи филма Ким Мине, редитељевој дугогодишњој музи и животној сапутници.
У Кореји је био мали скандал када се сазнало да је отпочео ванбрачну романсу са глумицом из свог филма „Баш сада, погрешно тада“, а Хонг Сангсу какав је, одмах се подсмехнуо афери тако што је о њој снимио филм „Сами, ноћу на плажи“ (2017).
Пре десетак година је за „Илустровану Политику“ дао интервју у Кану, а сада у Локарну није хтео блиске сусрете са новинарима, осим на прес конференцији. „Не волим да објашњавам своју уметност што је не чини мање вредном“, казао је редитељ на почетку. Делује скромно и исцрпљено, мада утисак може и да вара. Прича на солидном енглеском језику јер је у младости студирао и у Америци. Занимало нас је то што су ликови његових прича некада баш много пили, а сада знатно мање, мада у новом филму има једна сцена где се мушко-женско друштво разбија од јужнокорејске ракије. Толико је интезивно пијанство да неки морају да моле колеге у филму да их одвезу кући.
– Дуго сам био алкохоличар, нисам могао да живим без пића, али сам због озбиљних здравствених проблема морао да га оставим, тако да доста знам о пијанству и сцени коју сам снимио у овом филму – изненадио нас је искрен одговор. – Било је забавно док смо то радили, глумци су стварно пили алкохол, а пиће је било одлично. Раније сам увек пио на снимању а сада сам био трезнији и концентрисанији од осталих и то је било баш добро. Мислим да мамурлук после пића помаже глумцима да буду још бољи.
Из алкохолног периода каријере остао му је специфичан начин рада и данас:
– Устајем рано, пишем сценарио за тај дан снимања, доручкујем и после доручка почињемо снимање. Глумци добијају своје дијалоге за тај дан и сви заједно улазимо у причу, истовремено. Када пишем, не размишљам о појединачним реченицама или о томе да неке сцене нешто значе, већ да ли све оне заједно граде нешто велико.
Хонг Сангсу је у својим филмовима режисер, продуцент, сценариста, монтажер и композитор. Они не коштају много и зато може да брзо снима и буде продуктиван. Свету се то, очигледно, допада.
МАРКО ТУЛИО ЂОРДАНА
Фридрих Ниче је једном написао да „без музике, свет би био грешка“. Изгледа да се тога држао и Марко Тулио Ђордана спремајући свој нови филм, савремени класик „Растурени живот“ који је приказан ван такмичарског програма. Ђордана је у Локарно стигао и због новог филма, али да би и добио награду за животно дело. Повратак у Локарно је био пун успомена јер је баш на овом фестивалу 1980. победио са својим првим филмом „Волети проклете“.
Ново остварење дешава се током последње две деценије двадесетог века. Главна јунакиња је девојчица Ребека која је рођена са белегом, црвеном мрљом на једној страни лица што ће постати узрок одбацивања, окрутности и мучења међу члановима породице. Излаз из такве ситуације пронаћи ће у музици и упркос свему изградити завидну каријеру пијанисткиње. Ипак, прошлост и белег је неће оставити на миру…
Филм је заснован на роману Марије Пије Веладијано, а Ђордани је у писању сценарија помогао другар Марко Белокио, још једна жива легедна италијанског филма који се нашао и у улози продуцента. Белокио је имао много поверења у свог пријатеља и колегу:
– Дао ми је неколико савета и није се мешао у мој рад, никада није тражио да види снимљени материјал и успео сам све да завршим и пре предвиђеног рока и уштедим новац. Тек у монтажи сам схватио да то није било добро, јер ми је недостајало неколико кључних сцена које сам морао да доснимим. Током снимања имао сам несаницу, нисам могао да спавам и зато сам стално током ноћи мењао сценарио. Ујутру бих доносио нове верзије текста глумцима да га науче док их шминкају. Нису имали времена да се интимизирају са ликовима што је испало добро јер су сви одреда били природни. У једном тренутку су ме питали због чега уопште треба да уче дијалоге кад ја ионако стално све мењам? Одговорио сам им да се никад не зна хоћу ли се у неком тренутку вратити оригиналној причи!
Пише Срђан Јокановић
Фото:ЛФФ