Уз име Сенке Влаховић тешко иде само једна одредница. Она је и иллустратор и дизајнер, фотограф, књижевник… Све то са звањем, али и знањем. Већ до матуре имала је девет самосталних сликарских изложби. Ауторка је осам књига, а преко шест стотина их је досад илустровала и графички опремила у оквиру издавачке делатности Банатског културног центра из Новог Милошева, где ради као уметничка директорка.
За своје стваралаштво добила је низ врло престижних награда, како за ликовну опрему, тако и за дизајн, фотографију и многе друге области. Учествује на међународним симпозијумима о илуистрацији и дизајну, тражена је као илустратиорка, али и као чланица многих жирија из области уметности.
Данас је иза ње преко 30 самосталних изложби, али је Сенка стваралачки радознала баш као и на почетку каријере. Уз њену биографилу требало би додати и да је чланица УЛУПУДС-а, као и Матице српске, а неке од својих преокупација потрудила је да “декодира” за читаоце “Илустроване”
Уз оца, Радована Влаховића, у БКЦ-у истрајавате у намери децентрализације уметности. Деловање из мање средине је предност или отежавајућа околност?
– У времену у ком живимо, када свет називамо глобалним селом, захваљујући лакоћи комуницирања преко интернета, заиста је постало много лакше деловати из малих средина, попут Новог Милошева, Кикинде… Интернет нам је омогућио да изаберемо мир, тишину, природу, срдачност људи у малој средини који се међусбно познају, где је свако свој на своме, где су корени. Где смо, између осталог, и помало искључени и изоловани од еснафа и жиже уметничког живота у највећим урбаним срединама, што смањује водеће утицаје и трендове на наше стваралаштво, а неки кажу доприноси аутентичности коју кроз наш рад враћамо глабалном селу. Та удаљеност од великих културних центара за мене има наравно и мана, јер понекад нисам у прилици, због времена које ми је потребно да стигнем у Београд или Нови Сад, да испратим све догађаје које бих желела…
Прву самосталну изложбу имали сте у Кикинди са својих 16 година. Претпостављам да вам је сећање на тај деби још живо?
– Тада сам била ученица Гимназије „Душан Васиљев“ у Кикинди и похађала сам школу цртања и сликања у том граду коју су водили уметници Биљана и Милорад Степанов, Златан Војводић, Јелена Терзин и други. Био је то заиста леп период за мене, кад сам пуно и неоптерећено стварала. Главни кривци за ту прву изложбу у „Прометеју“ били су наш драги Драган Батинић, затим Златко Војводић и мој отац Радован Влаховић. Моја професорка Јелена Терзин је водила све разреде из Гимназије да, у оквиру часа ликовног, посете изложбу. Та изложба ме је заиста одредила – након Кикинде, путовала је кроз више градова. У Београду је неким стицајем необичних околности, а ја верујем Божјим промислом, изложбу отварао Ђорђе Кадијевић. То је и данас лепа референца, али је била у мом даљем раду и велики терет, исто као и завршити Гимназију са девет самосталних изложби. Неки професори су нас упозоравали, да је јако рано за све то. Било је ту истине. Много унутрашње борбе сам прошла да истински ојачам као стваралац да тај терет могу да носим. Осећам сад неки мир у вези са свим тим. Да нисам успела да се остварим изнутра као стваралац пре свега, али и споља ,потврдама у јавности, остала бих заглављана у том првом младалачком бљеску…
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању