Врање је Бакијино. Бојник Фејатов…На тој трубачкој мапи некадашњег „Царског друма“, а сада Коридора 10, постоји место за чије становнике, или бар за део њих, труба представља понос, страст и саставни део живота. Владичин Хан – када је мајсторство на ромској труби у питању – тај „златни колач“ мора да подели на шест личности. Драгачевски сабор трубача породио је јунаке које нема ниједна варош, попут ове која живи са двадесетак хиљада становника на три реке: Јужној Морави, Врли и Калиманки и на укупно седам мостова.
– Родно место трубе је село Прекодолце, где су се населили Роми. Она је ту „засађена“ да се развија и својим звуком расте, усавршава се, и обележава и свадбе и сахране, рођења, весеље, да позива на устанак, борбу за ослобођење и веру у опстанак. Ту је одрастао Јунуз, „татко“ на наш мелос – подсећа нас легендарни трубач Бобан Марковић. Историја бележи да је све почело у Балканским ратовима када су одавде били трубачи Роми у војсци Краљевине Србије.
Сабор трубача у Гучи дао је нову димензију овим самоуким музичарима на лименом инструменту. Кроз време „Мајсторско писмо“, и данас je то признање у рангу Оскара за трубаче, из ове вароши понело је шест мајстора трубе. Нико од њих није био школован. Носила их је душа, емоције и сјајан капацитет плућа, да ваздух претворе у мајсторски звук и ускалде све то са целим оркестром својих синова, рођака и пријатеља. Годинама доказујући своју умешност на труби овдашњи самоуки музичари освајали су слободу за мајсторство.
Данас историја бележи да су мајстори трубе из Владичиног Хана и околних села Јунуз Исмаиловић, Стојан Крстић, Слободан Салијевић, Бобан Марковић, Ненад Ристић и Бојан Крстић.
– Мало је вароши у Србији са овако легендарним оркестрима који су били тако вредни и у свом звуку јасни да искажу толико мајсторство које смо „продавали“ после широм Србије, некадашње Југославије, али и Европе. Учили смо сви од Јунуза, који једини од наше мајсторске шесторке више није жив. Он нас је поучавао и како треба са људима и новинарима. Све се догађало у Гучи. Ми смо за то живели – прича мајстор трубе Стојан Крстић из Лепенице, ромског села надомак Владичиног Хана.
Поносан је на чињеницу да је за хрватски „Југотон“ снимио више сингл плоча, када је његов оркестар одлазио на снимање у студио у Загребу.
– Плашили смо се авиона па смо путовали аутобусом. Имали смо дивне услове да одсвирамо унапред одабране нумере, и да их снимимо у студију у неколико верзија, а онда би они одабрали оне најбоље и то ставили на плочу– присећа се Крстић времена с краја седамдесетих година прошлога века.
Текст и фотографије Војкан Ристић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању