Српска Црња је најпознатија као родно место песника и сликара романтизма Ђуре Јакшића, међутим Црњани су једнако поносни и на многе друге своје мештане – такође књижевнике, Милету Јакшића и Момчила Миланкова, па Милутина Јакшића и Војислава Кузмановића… Што се тиче оних суграђана који су временски ближи нама, ту је бивши фудбалер Црвене Звезде Миле Јовин, певач Били Кинг и глумац Миленко Павлов. Међу поменутим мушким црњанским великанима нашла се и једна дама – Драга (Драгиња Каролина) Гавриловић, такође књижевница, али и преводилац, педагог и пионирка борбе за еманципацију жена.
Управо по тој знаменитој интелектуалки из 19. столећа носи назив и удружење грађана, које се израдом сувенира са завичајним мотивима труди да промовише ову малену пограничну општину.
Познати гранични прелаз према Румунији тик је уз обод овог насеља. Званични подаци говоре да је Црња, како је овде популарно и скраћено зову, врло фреквентна, упркос томе што доживљава депопулизацију. Данашња статистика каже да се у овом месту “на спавању” једва може затећи 3.000 душа. Ипак, да би информација била потпунија, треба нагласити да Српска Црња, иако највећа у овој комуни, заправо припада Општини Нова Црња. Уз поменуте две Црње, ту су и Александрово, Војвода Степа, Тоба и Радојево. Мала општина, али се мештани труде да се о њима чује. Поред манифестација које су посвећене Ђури Јакшићу (Боемске ноћи, Липарске вечери…), ту је и низ других, којима не само да се привлаче посетиоци, већ се и чува успомена на људе који су потекли из ове средине, па је ту још и низ других светковина – Етно базари, црквене славе села и други значајни датуми.
Једна од оних који здушно промовишу овај крај је и Ружица Николетић, председница Удужења грађана “Драга Гавриловић”. Удружење грађана које носи име по овој интелектуалки, пре свега се бави израдом и украшавањем сувенира. А ти сувенири проносе причу о овој маленој општини широм земље, а неки од радова Ружице Николетић, красе и просторије Владе у Немањиној.
Међутим, као и сваки почетак, ни њен није био лак. Након гашења погона Хемофарма у Српској Црњи, где је Ружица радила, морао се пронаћи неки “медикамент” за вишак слободног времена и креативности.
– Одувек сам волела ручне радове и увек сам помало хеклала и штрикала, иако сам из економске струке. Након 18 година које сам провела у Хемофарму погон је угашен, остала сам без посла, а није било лако наћи адекватан посао у мојим годинама – наводи Ружица, додајући: – Било је послова на одређено време, али и то се временом проредило. Све је то било доста стресно. Морала сам да се окренем нечем што ме смирује и одмара. Зато смо нас неколицина основали удружење са идејом да се бавимо ручним радовима. У почетку је наравно било више материјалних издатака, него добити, али упорност се на крају исплатила.
Почела је Ружица најпре је с техником декупаж, а потом је плела и корпе од папира. Носила је радове на разне сајмове и друге манифестације и излагала своје рукотворине у мноштву других сличних радова, Ружичини су били – запажени. Након тога је кренула интензивније да ради, заједно с другим чланицама свог Удружења, а и да примењује и друге технике израде. Упознавала је и ствараоце из других места који се баве сличним стварима, па јој је то помогло у размени искустава. Удружење чији је она председник броји око двадесетак чланова и нису сви у исто време једнако активни, али се свакако труде да рафови у продајној сувенирници, коју имају у центру насеља, увек буду попуњени рукотворинама које су саме направиле, репарирале или украсиле.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању