Аријана Чапко, млада авантуристкиња и љубитељка путовања, до сада је обишла 20 држава, а њена страст према истраживању света не јењава. Иако је по струци графички инжењер и маркетар, инспирацију често проналази управо на својим путовањима – у архитектури, култури и локалним причама. За „Илустровану Политику“ говори о свом путовању у Швајцарску, откривајући нам шарм Цириха и бајковиту атмосферу села Енгелберг.
Какав је ваш утисак о Цириху, какав је ритам града?
– Генерално Цирих је један од ретких градова где сам имала осећај као да сам у неком малом шармантном месту а не у једном од главних центара Швајцарске, са врло јаком економијом и образовним институцијама. Улице су уређене, мирне и одишу неком посебном елеганцијом, а све функционише тачно баш као познати швајцарски сатови. Град није превише хаотичан и ужурбан, али се у њему стално нешто дешава. У једном моменту смењиваће вам се звукови оближњег циркуса, елегичних мелодија уличних свирача и гладних галебова са језера. Локалци су тихи и дискретни, иду својим послом, док туристе лако препознаш по селфи штаповима или фотоапаратима како траже неку нову локацију за сликање. Оно што ми се највише допада јесте равнотежа – Цирих је истовремено и послован и миран, и урбанистички али и природан. Можеш се изгубити међу старим фасадама и калдрмисаним улицама, а онда за пар минута уживати у погледу на планине и језеро. То је оно што га чини посебним!
Које локалитете бисте препоручили сваком посетиоцу и због чега?
– Где год се упутите сигурна сам да ће вас нови кварт и кутак изненадити и одушевити својом енергијом и лепотом. Дефинитивно моја омиљена тачка је језеро. Уживати у прелепом плавом пространству иза ког извиру алпски врхови док ти друштво праве галебови, бројни лабудови и паткице. Довољно је само да седнеш, пустиш поглед да лута и – да уживаш. Сва градска бука као да нестане, а остаје само мир, спокој и мелем за очи… И наравно слагала бих кад не бих рекла, друго омиљено место је Музеј чоколаде! Сигурна сам да сви знате и зашто – рај за сва чула и место где се љубитељи слатког осећају као деца.
А како се односе становници Цириха према туристима?
– Имала сам ту част да управо будем смештена код пријатеља који је баш Швајцарац. Он живи у колонији са још пет пријатеља и сви заједно студирају и раде онлајн. Генерално, Швајцарци су познати по томе да много раде и да добро зарађују, али баш сам се запитала да ли толики новац вреди ако немаш слободног времена. Они су ми управо и рекли како воле да дођу у Србију због наших журки и доброг провода. Вођена нашим ритуалима испијања кафа у сред дана, позвала сам их на пиће, а за узврат сам добила пет изненађених и бесних лица. Стрикно поштују своје време и време које одвајају за посао. Локалци по улицама и божићним вашарима су срдачни и вољни да помогну. Из неког нашег лудила отићи тамо у „земљу правила“ заиста је мир за уши али и очи. Смеће на улицама? Апсолутно недозвољено. Бука у градском превозу? И музику на слушалицама смањиш да не реметиш нечији мир. Дефинитивно највеће изненађење јесу полупразни кафићи. Код њих је кафа за понети или успут да седнеш и обавиш ако имаш нешто на лаптопу а не као код нас да седиш док не сажваћеш и кашичицу од еспреса!
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању