Sve što niste znali o Arilju, a treba da znate

Vreo je letnji dan. Sunce prži između dva pljuska, nadoknađuje vreme pokriveno oblacima. Prognoza obećava oluju, dok sparina lebdi nad obalama Rzava, prepunog kupača, Ariljaca. Oni se ne plaše kiše, a mi, posetioci, bežimo s plaže, i svoj zaklon, ali i blaženi mir tražimo u Crkvi Svetog Ahilija, prelepom zdanju iz trinaestog stoleća…

Plaža „Bosa noga“ je puna omladine, više niko nikoga ne čuje od ogromne buke, konobari se jedva pro-bijaju, majke jure nemirnu decu, stariji se povlače pred naletom adrenalina. Beže bosih nogu, sa peš-kirima oko vrata i pivskim flašama u rukama nešto niže do Žute stene, tamo gde je mirno, gde su i brzaci usporili puštajući one koji su željni tišine da uživaju. Za drvenim stolovima na plaži nekoliko sredovečnih muškaraca i žena opušteno pijuckaju svoje prve podnevne kafice. Između njih trčkara devojčica bez majice u roze suknjici ispod koje je isti takav šorts, za-pitkujući svakih dva minuta kada će moći u vodu. U vodi stariji gospodin, uranja i izranja, pliva, radostan kao da je prvi put u životu na reci. A nije, njemu je Rzav dobro poznat.– Joj što je topla voda, kao bara je… ne sećam se kad je bilo ovako – smeje se dozivajući ostatak porodice. Sinovi kao po komandi uleću, mirna voda se talasa, ribe beže iz plićaka, sve postaje življe. Supruga neodlučna,gleda sa plaže. Posmatrajući ih kako uživaju čovek se lako prevari.

Nastavak pročitajte u broju 3160.