Све што нисте знали о Aриљу, а треба да знате

Врео је летњи дан. Сунце пржи између два пљуска, надокнађује време покривено облацима. Прогноза обећава олују, док спарина лебди над обалама Рзава, препуног купача, Ариљаца. Они се не плаше кише, а ми, посетиоци, бежимо с плаже, и свој заклон, али и блажени мир тражимо у Цркви Светог Ахилија, прелепом здању из тринаестог столећа…

Плажа „Боса нога“ је пуна омладине, више нико никога не чује од огромне буке, конобари се једва про-бијају, мајке јуре немирну децу, старији се повлаче пред налетом адреналина. Беже босих ногу, са пеш-кирима око врата и пивским флашама у рукама нешто ниже до Жуте стене, тамо где је мирно, где су и брзаци успорили пуштајући оне који су жељни тишине да уживају. За дрвеним столовима на плажи неколико средовечних мушкараца и жена опуштено пијуцкају своје прве подневне кафице. Између њих трчкара девојчица без мајице у розе сукњици испод које је исти такав шортс, за-питкујући сваких два минута када ће моћи у воду. У води старији господин, урања и израња, плива, радостан као да је први пут у животу на реци. А није, њему је Рзав добро познат.– Јој што је топла вода, као бара је… не сећам се кад је било овако – смеје се дозивајући остатак породице. Синови као по команди улећу, мирна вода се таласа, рибе беже из плићака, све постаје живље. Супруга неодлучна,гледа са плаже. Посматрајући их како уживају човек се лако превари.

Наставак прочитајте у броју 3160.