Сава Николић Пољански је самоуки сликар. Живи и ствара у поткопаоничком селу Ракљи, близу Александровца, а колективно и самостално своје креације излаже широм земље. Живи иствара у поткопаоничком селу Ракљи, близу Александровца, а колективно и самостално своје креације излаже широм земље.
Урадио је више од хиљаду слика, а многе од њих красе зидове житеља Србије, Италије, Норвешке, Канаде, Аустралије… Има их и у манастирима Србије и Грчке (Хиландар и још неколико), али и у Русији и још неким православним храмовима света. Године 2009. Пољански је проглашен за проналазача године и додељена му је прва сребрна медаља „Михаило Пупин“, а затим су уследила признања и на другим фестивалима и сајмовима. Савино одрастање било је везано за велики рад. Као дете радио је тешке физичке послове, а тај процес траје и данас. – Полазак у основну школу био је сигнал да ми је ликовна уметност постала преокупација– прича. –Учитељ ми је рекао: „Од тебе ћу очекивати великог уметника”. Ја ту реч тада нисам разумео. Први уметнички утисак на Саву је оставила изложба учитеља Јездимира Попадића, који је радио са сламом и платном. – То ми је дало идеју да бих можда могао и ја нешто слично да урадим. Већ први покушаји су наговештавали да сам на правом путу и тако сам се заинтересовао за овај вид ликовног стваралаштва. Са сламом сам прво урадио Шврћу, познати лик из стрипова. У почетку сам радио бојажљиво, имао прву презентацију за стране не „пропусти“. Када сам тај страх одагнао био сам убеђен да ћу наставити са овом техником. Скоро десетгодина сам радио истим темпом и наисти начин, а онда ми се јавила жељаза колоритом.Kао делегат Скупштине СИЗ-а културе Општине Александровац, 1976.отворио сам своју прву самосталнуизложбу у Дому културе у Александровцу. Затим сам кренуо даље и такоорганизовао велики број изложби нацелој територији Србије. Само у Крушевцу сам имао девет самосталнихизложби. Оне су ми биле подстрекда, преко Савеза проналазача Расинског округа, доспем до Међународ-ног сајма науке и технике у Београду.
Убрзо је стигло и признање. Пољански је 2009. године проглашен за проналазача и додељена му је прва Сребрна медаља „Михаило Пупин“, а затим су уследила признања и на другим фестивалима и сајмовима. – Посебан доживљај за мене је био „Тесла фест” у Новом Саду. Уз бројне госте из иностранства, тада сам имао прву презентацију за стране посматраче, а уручена ми је и Златна медаља „Никола Тесла“. Управо због тог успеха у Новом Саду добио сам чланство у пројекту ЕУ, чији је координатор Привредна комора Србије, а то ми отвара нове могућности за излагања у земљи и свету. Саву Пољанског смо замолили да додатно објасни своју технику сликања сламом. – Користим сламу од овса и ражи. Материјал који сакупљам преко лета искључиво мора бити зрео. Да бих био сто посто сигуран у квалитет зрелости, сноп сламе држим на отвореном тавану годину дана. Свакој стабљици, од зглоба до зглоба, сечем само средишњи део.
Наставак можете прочитати у броју 3095.