Светац у кори букве

Мића је био све. И возач аутобуса и механичар и поштар. Званично, возио је аутобус на редовној линији од Прокупља до Житног потока. Успутно, носио је мештанима планинских села пошту, пакете, паре, а неретко им и поправљао штошта. Знали су га сви путници, па није било проблема ако некоме од мештана затреба помоћ, а Мића их остави у аутобусу док помогне.
Тих петнаестак минута Мића би надокнадио тако што би скратио време поласка. Ценили су га малобројни мештани и због тога што је једино он, када снег и лед окују тај део Топличког краја, седао у аутобус и серпентинама преко превоја Бели камен превезао аутобус до Житног Потока. Они га сачекају поред пута са парама и списком, он им све то купи, па у повратку донесе.