Испоставило се да сам, нехотице, за дан своје посете одабрала Национални празник Индије (26. јануар), када је улаз слободан за грађанство и туристе. Оно што би у остатку света било добра вест (бесплатан улаз), у Индији ствара, нажалост хаос, који је речима тешко описати. Примамљива понуда да се овај маузолеј обиђе без накнаде, привукла је мноштво света тог јануарског преподнева.
Тискајући се једни уз друге, на главној капији маузолеја Дарваза-и-Рауза, за тили час се маса људи претворила у стампедо у ком је свако гурао свакога. Држећи чврсто уз себе ташну, у којој су ми се налазила документа и сав новац који сам понела на пут, успела сам некако да се извучем. У тој гурци чули су се крици, неки су остали без своје обуће, а једна жена је панично тражила своје дете. Нисам овако замишљала дан који сам толико дуго прижељкивала. Срећом по мене, приметио ме је чувар, који ме је, верујем због процене да сам странац, пустио на стазу која је била конопцем затворена за остале посетиоце. Речено ми је да могу туда слободно да се прошетам, али да, ако желим да посетим маузолеј, морам стати у километарски дуг ред са процењеним шесточасовним временом чекања на улазак. То, наравно, није долазило у обзир будући да су људи у редовима били ограђени и да су кретали једни преко других на звиждук чувара кад се ред мало помери. Све сам то снимила својим мобилним телефоном и одвојивши се од реке људи, упутила сам се стазом у потрази за клупом, како бих се смирила и одморила. Срце ми је лупало као да сам истрчала цео маратон и у том тренутку сам постала свесна опасности у коју сам се ненамерно довела. Премда сам око себе видела и припаднике војске и жандамерије, осећала сам се небезебедно. Схватила сам колико сам храбра што сам на овај пут кренула сама.
Жао ми је што ће се моја прича о Таџ Махалу донекле разликовати од других путописа. Прилаз здању, због ког сам прошла пола света, деловао је полузапуштено: дуги водени канали, симетрично распоређене цветне леје и фонтане у врту у такозваном Мугхал стилу су захтевале знатно боље одржавање. Тог послеподнева сам своје разочарање поделила с мојим водичем Абидом Кханом, који ми је, у знак добре воље што сам прошла пола света, понудио да сутрадан дође поново по мене, у цик зоре, како бих коначно видела и унутрашњост грађевине због које је његово родно место Агра уписано на туристичкој мапи света.
Таџ Махал годишње посети осам милиона туриста, сматра се архитектонским симболом љубави и оданости и једним од нових седам светских чуда које је, због своје изузетне културне и историјске вредности, уписано и на Унескову листу светске баштине. Изградио га је могулски цар Сабахудин Мохамед, познат под именом Шах Џахан (у преводу “Краљ света”) у спомен вољеној супрузи Мумтаз Махал која је преминула приликом порођаја њиховог четрнаестог детета. Према легенди, њих двоје су се заволели још као деца, али су сачекали да она одрасте, а кад се задевојчила, променио јој је име у “Мумтаз Махал” (у преводу, “Драгуљ палате”) одакле потиче име овог здања. Поред Мумтаз, из политичких разлога, Шах Џихан је имао још две жене. Након што му је супруга миљеница изненада преминула, легенда каже да је прогласио општу жалост у земљи затворивши се у своје одаје одакле није излазио девет дана, одбијајући и храну и пиће. Када је коначно изашао из собе, видно остарeо и потпуно оседео, својим поданицима је давне 1632. године наредио изградњу “палате над палатама”.
Текст и фотографије Сенка Д.Павловић Чотрић
Инстаграм: svetska_putnica
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању