Да ли брзо заборављамо или прекрајамо историју то ће најбоље оценити, кроз проток времена, сами историчари. То заборављање али и прекрајање новије историје, оне за време Титове Југославије, почело је поодавно, само деценију од његове смрти, маја 1980. године. Чини се да су се у свим републикама и порајинама утркивали да забораве и скрајну ту историју, у којој се – хтели ми то да признамо или не, лагодније и мирније живело – као што су се после Другог светског рата утркивали ко ће пре указати част врховном команданту додавањем његовог имена испред топонима, установа, објеката.
Заборављање је најпре кренуло „скидањем“ Титовог имена из назива градова.
У току постојања Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), од 1945. до 1992. неколико места и градова у Југославији носило је име доживотног председника Јосипа Броза (1892 – 1980).
Прва именовања градова Титовим именом догодила су се одмах након завршетка Другог светског рата, крајем 1945. и током 1946, када су четири града понела његово име : Титова Кореница, Титово Ужице, Титоград и Титов Велес. После његове смрти 4. маја 1980. године Титово име понели су градови : Титова Митровица, Титов Дрвар, Титово Велење и Титов Врбас.
У почетној фази стварања Титовог култа личности истовремено су готово све главне улице или тргови у већини места Југославије понеле његово име. Титово име, такође су носиле и фабрике, предузећа, основне и средње школе, касарне и др.
До 1953. постојала је пракса да називи улица, тргова, школа, па и градова, носе имена и других, још увек живих југословенских револуционара и политичара. Када се 1954. прекинуло са овом праксом, већина тих улица, тргова и градова вратила је стари назив, или добила неки нови, само је Титово име остало у именима улице и градова.
Прво место у Југославији који је понело Титово име била је Кореница у Хрватској. Ово среско место у Лици било је у току Народноослободилачког рата познато партизанско упориште и њени становници масовно су учествовали у Народноослободилачком покрету (НОП) и борили се у партизнаским јединицама.
Одлуку о преименовања Коренице у Титову Кореницу донео је 5. октобра 1945. Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова у Влади Хрватске, а у одлуци се наводи „народ кореничког котара у више наврата јасно је изразио своју вољу да се место Кореница прозове Титова Кореница“. Ова одлука постала је правоснажна 5. децембра исте године када је објављена у Зборнику закона и уредби у Народним новинама у Загребу.
Текст и слике Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању