Субота, сунчан дан, 35. „Сланинијада“. Дечкић у флуоресцентном прслуку зналачки је, попут саобраћајца, скретао аутомобиле са главног пута на улазу у Качарево из правца Панчева. И док би се гост паркирао, прилазио је и саопштавао да је цена „паркинг места“ две стотине динара. На питање шта он то ради за толико пара, одговарао је да чува аутомобил цео дан. А на питање „од кога“ дечачки се насмејао и слегао раменима. И тако обучених мештана било је на готово свим раскрсницама.
Најава велике манифестације почиње већ од пружног прелаза, односно од улаза у село. На једној од првих зграда, са леве стране главног пута, преко прозора окачене две заставе – Србије и Северне Македоније. Није температура висока, али може да се у јакнама седи на зубатом сунцу. Седи и хармоникаш и развлачи мех. За неколико дрвених столова око њега десетак људи. „Македонско девојче, китка шарена…” ори се. Кроз отворена врата локала виде се зидови прекривени фотографијама. Ово су просторије Удружења Македонаца „Вардар Качарево”. Велика су заједница у овом месту.
Крећу тезге, али сланине још нема. Тек ту и тамо, стидљиво, на малим импровизованим тезгама, или ниским столовима, поређане неке ђаконије од меса. Тај први део на путу као да је резервисан за оне, неко рече пратеће детаље: ариљски веш, маскирне униформе, патуљасти зечеви, слаткиши…Мајсторски алат је стигао из Немачке као и хемија за домаћинство. Чарапе су из Турске. Увозни су и двогледи и ваздушне пушке. Обична пушка сто евра, са снајпером 130.
Иако су рани преподневни сати, гужве већ има. Заправо, испоставиће се да је ово милина у односу на кркљанац који креће око поднева. Тешко да би човек могао да нађе адекватан израз за то како су улице изгледале око један сат. И нису претерали домаћини када су рекли на отварању да у та четири дана, колико је трајала манифестација, очекују и до сто хиљада посетилаца.
На раскрсници, пре парка, почињу тезге са производима од меса. „Сланинијада“ јесте званични назив, али и да су јој неко друго име дали било би у реду. Свега ту има: сланине, чварака, кавурме, кобасица, пршуте, кулена…, али и сира и кајмака.
– Није кајмак из мјешине, но скоруп – готово се љутну младић који промовише производе из Пиве. – Ево, имамо и чувени црногорски сир „прљо”, а и овај додатак јелима од сремуша је наш специјалитет.
Па да би показао колико држи до традиције и оригиналности, задиже ногавицу и показа вунене чарапе.
Од тезге до тезге, цене различите. Они који имају „име” мало појачали, па сланине на таквом штанду нема испод хиљадарке. Она сувља и меснатија кошта 1200. Али, може и за упола ове цене да се пазари.
На платоу испред зграде Месне заједнице штанд до штанда. Висе кобасице и сланина, на столовима све што од меса може да се изради. Некако као да је сакривена, а требало је да буде обрнуто, у углу окачена сланина „гранде“. Или, како год назвали то што је било разапето, димензија 1,8 пута 1,5 метара. Или, ако је некоме лакше тако да замисли – око два и по квадратна метра! Власника нема, али госпођа са једне од тезги рече да је то највећа сланина у Србији. „За Гиниса“, каже. Власник је Жељко Рашевић, из Кикинде, а табла, или како год то назвали има 170 килограма, а свиња је била тешка 440 килограма. Е, то је сланина.!
Од топлоте не може да се приђе делу који води до улаза у халу. Температуру дигли ражњеви. Румене се прасићи и по неко јагње. Поред, у првом земљаном лонцу, крчка се гулаш. Из другог дими се кисели купус. Порција 600 динара.
Крчка се и на терену за кошарку, са друге стране парка. У десетак котлића ври пасуљ. Поред последњег у низу стоји Милан, из Баваништа. Меша лагано, каже да ће ускоро да буде готов, не продају га. Хуманитарног је карактера њихов котлић, све је намењено деци са сметњама у развоју из Дома „Срце у јабуци”, из оближњег места Јабука.
Поче кошаркашки терен полако да се празни, а и из других крајева кренуше да пристижу посетиоци. Видело се, усред парка се нешто спрема. Додуше, да ће ту нешто да се догоди наговештавали су већ ограђени простори.
И убрзо све беше разјашњено. Ко је живео, или живи на селу, лако је могао да препозна скичање. У кавезу прикаченом на трактор лежала су на слами три прасета. Као из оне бајке. А када су двојица појачих мушкараца почела да их ваде, кренули су да се буне. На свој начин, свакако. Ногатали се и скичали.
Мучили су се њих двојица да савладају тог невеликог белана. Једва су га обукли у прслук спонзора. Онда и другог и трећег, па правац ограђени простор око којег се окупио силни свет. А унутра, три малишана. И судија. И дама која води програм. Почеле су припреме за трку прасади.
Није било лако спонзорисаним беланима, али муке су имали и малишани. Свако је имао своје прасе и требало их је усмеравати ка циљу. Е, лако је то рећи. Један лево, други десно, трећи у рикверц… па кроз ноге свом водичу. Односно усмеривачу. Нешто се догоди, ко зна шта, углавном дама са микрофоном нешто изјави, а онда се чуло громко: „Браво, Оги”. То је ваљда био победник. Једино остаде непознаница да ли је Оги симпатично прасе, или малишан који је њиме „управљао”. До информације није могло да се дође јер је публика улетела у терен и настао је општи метеж. Кркљанац. Честитке, сликање, сви имају мобилне, све мора да се овековечи. И да се селфује.
Ко је проборавио цео дан могао је да види још нека такмичења. И да слуша музику са бине постављене у парку. Или да купи још нешто осим меса. Рецимо саднице воћа и украсног биља, и столове и столице. Могли су гости и у тоалет да оду. Ако смеју и имају јак желудац. Мада то нема везе са организаторима. Они су све добро урадили. Има са нама.
И на крају, мада је завршни дан био у недељу, организатори су саопштили да је у Качареву било више од 300 излагача, те да је било брдо меса, буквално на тоне. Сланине око стотину тона, а осталих меснатих производа три пута више. И још су се похвалили да је њихов комшија Милан Златковић освојио Награду за најбољу сланину од мангулице и другу – у категорији – домаћа сланина. Шампион ове категорије је Петар Ракић, из Бачинаца, а трећи Ненад Војиновић, из Кузмина.
Било је ту још догађаја, награда, ко све да поброји. Важно је да из Качарева нико није отишао гладан. Или са барем једном кесом пуном месних прерађевина.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању