Јелена Тошић, дипломирани је новинар и сада лидер креативног тима у дигиталном маркетингу. Она није само страствена у свом професионалном животу, већ и у путовањима која је обликују. Недавно је за „Илустровану Политику“ поделила своје утиске о Тајланду, земљи која је у њој пробудила нову инспирацију. Као особа која је прешла пут од новинарства до маркетинга, Јелена спаја динамику два света која јој омогућавају да стално истражује и ствара, како у послу, тако и у животу
Када неко воли путовања свет је на длану. Како сте одлучили да од свих места ипак посетите Тајланд?
– У мом случају, избор дестинације највише подсећа на окретање глобуса и насумичног одабира једне од тачака на његовој површини. Уколико застанем на нечему што је сагласно са мојом финансијама у том моменту, односно ако „убодем“ нешто што могу себи да приуштим, а још је и егзотично, не вртим даље. Затим, по обичају, следи неуморно претраживање, пре свега градова које бих у тој земљи обишла, а потом и смештаја, плажа и локалитета. Никад не истражим довољно детаљно унапред, пошто фактор изненађења и сналажења за мене представљају својеврсно излажење из зоне конфора. Сматрам да се тако расте. Не волим да унапред до танчина исцртавам своје руте, оставим довољно простора неочекиваном, као и могућности да ме повуче нешто потпуно другачије од, рећи ћу, замишљеног, намерно непланираног, а то најбоље можете да знате и предосетите када сте већ тамо. Блогери саветују углавном она места ка којима похитају сви. Ја волим да одем корак даље. У непознатно, неистражено, неексплоатисано. Истини за вољу, то некад уме да прерасте у умарајуће и изазовне оклолности, те и да направи непредвиђене трошкове, али истинска бредност доживљеног је далеко већа.
Како су изгледали ваши први дани на овој дестинацији?
– Мој први директан сусрет с Тајландом започео је неколико стотина метара изнад Бангкока. Камере широкотрупног авиона (Airbus A380) откривале су светла Суварнабхуми интернационалног аеродрома. Сећам се момента када је моје узбуђење, које је управо тај модел Еарбусовог „крузера“ у мени евоцирао, украо први призор Тајланда са неба. Нестпрљење због скорог слетања умирила сам непрекидним мењањем камера авиона, од оне „испод“ преко оне са врха носа, потом репа и тако у круг. Крочити на тло Тајланда за мене је значило окушати најаутентичнији укус Азије свим чулима. Радовала сам се свему што предстоји. Прву добродошлицу пожелео ми је, још на аеродрому, један од Ramayana Gianta, познат и као Yaksha, који симболизује тајландско божанство.
У питању су, како сте ми пренели, митолошке фигуре које потичу из индијске епске поеме „Рамајана“, али су веома присутне и у култури Тајланда, где имају дубоки значаја у верским и културним симболима?
– Тако је. То ме је пратило дуж целог путовања, у виду маске, постера или скулптура, као да ми се обраћа са врхова храмова. У причи „Рамакиен“, џинови, тачније Yaksha, су снажна митска бића. Вероватно су због тога често приказани као стражари испред ватова, односно храмова. Велике статуе Yaksha видела сам касније испред чувеног Храма Смарагдног Буде, односно на врху Wat Phra Kaew-a у Бангкоку. Тајланђани верују да управо они штите свете просторе од злих сила, баш зато су и део уметности, али и свакодневног живота на Тајланду. Њихове слике и симболи често се користе као заштита од злих духова. Мене је мој „Рамајана“ одлично чувао од свих могућих невоља тамо. Хвала му (смех).
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању