Када набујају воде као што се то дешавало ових дана, није паметно кренути уз реку Црницу. Њена клисура тада постаје непроходна, стазе које иду обалама су поплављене. А најлепши пут који води ка остацима манастира Намасија иде левом обалом. Вијуга, иде уз воду, па се диже десетак метара, затим опет до воде и све тако док се не дође до заравни на којој се налазе остаци светиње.
Тим путем нема ничега осим воде, шуме и тишине. Стазом се улази у Малу Свету Гору, како мештани околних насеља још називају ово подручје. Јер, остало је записано да је у клисури у средњем веку било скривено десетак светиња. Пећина у брду је била центар монашког живота, а манастири су били распоређени око старог града Петруса чији остаци се налазе на вису изнад села Забреге.
Није четири стотине метара велика раздаљина, па ко може, а било би пожељно, да од села Забреге крене уз Црницу ка остацима манастира Намaсија. Вијуга стаза уз реку. И када се прође том стазом, тамо где се обала благо спушта, ето остатака манастира. Истраживачи завршили посао, остаци зидова конзервирани и у средини стоји само малена црква посвећена Светом Николи. Поред зида ка реци остаци свећа које су гореле, метални сталак и неколико икона. И неколико стаклених флаша са садржајем који се од дугог стајања замутио. Вино или уље. Остављају то намерници, они који долазе овде по помоћ. Јер, познато је у овом крају, овде молитве помажу.
Тако је према причи мештана, међу остацима манастира мир и спокој нашло много људи оболелих нерава, а нероткиње су се молиле да затрудне, и молбе им биле услишене. Приповеда се како су молбе у Намасији помогле и имућном домаћину из суседног Поповца у лечењу сина јединца оболелог од епилепсије. Несрећни отац је шеснаестогодишњег младића доводио на манастириште седам дана за редом. Воштанице је палио и у молитви сате крај светиње проводио. Осмог дана, момку се здравље побољшало, а напада је било мање и били су краћи. Касније су потпуно нестали.
Много је таквих прича везаних за ово место и Светог Николу. А истраживачи кажу да је Намасија или Манасињац, како још називају остатке овог манастира, подигнута у 14. веку, била знаменити центар монашког живота Мале Свете Горе, о чему сведоче велики и јаки заштитни бедеми и остаци куле. Данас је од манастирског комплекса заштићена споља само црквица. Намерници га посећују највише у време летњег Светог Николе, који се слави 22. маја.
Узводно, уз исту реку, стиже се до друге светиње. За разлику од места где су остаци Намасије, овај простор је уређен, у излетиште претворен. На левој обали су остаци цркве. Недалеко од ње има још камених остатака. Све то овде називају Манастириштем Јована Главосека. Један део цркве, тамо где је олтар био, поцрнео од паљења свећа. Крст, кадионица, две иконе и мало ситних пара стављено је у једно удубљење. У висини ових остатака преко реке је подигнут дрвени мостић, узан тек толико да пешак пређе на другу страну. Да тамо ужива на уређеном простору или крене пешице узбрдо ка пећини. Оној у којој је био црнтар монашког живота овог краја. Изнад пећине, на рушевинама некадашњих кула, налази се и Јеринин камен. Легенда каже да је српска деспотица у кецељи донела камен у двориште дворца.
Село иза брега, како мештани некадашње Петрушке области зову Забрегу крије многе тајне. Али, оно што се поуздано зна јесте да су намерници долазили на ово свето место још док су зидине манастирске биле зарасле коровом, а на многим местима и земљом покривене. У чудотворну моћ великог свеца уверило се на стотине верника. Од давнина су се становници Забреге окупљали пред манастирским зидинама на народном сабору сваког једанаестог септембра, када се слави празник Усековања главе Светог Јована. И данас највише намерника дође на овај празник. Верује се да су молитве тада најделотворније. Долазе људи и осталим данима, најчешће недељом и за време већих верских празника.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању