Много је намерника који посећују ову светињу у Бегаљици поред Гроцке. Једни да се диве архитектури и живопису, други да се помоле пред чудотворном иконом, и да заите свете воде, трећи да препешаче два километра као што је то чинио патријарх Павле, а неко да види место које је чувени Гордан Михић одабрао за своје последње почивалиште
На невеликој бетонираној заравни ван манастирске капије паркирана два аутомобила. На једном отворе-на пета врата, унутра десетак пластичних флаша од пет литара. Милан, како се представи, мештанин села Бегаљице, узе два бидона, па се низ неколико степеника спусти до наткривене чесме. Стави један балон испод једне од две луле, други поред бетонског корита, па седе на ивицу ограђеног простора. – Хладна је и питка, а кажу и да помаже, да има неке моћи– рече вадећи из кутије цигарету. – А ви, којим сте добром овде? Или због ког проблема? А, новинар. Е, има шта да се пише о овом нашем манастиру. Познат је и као споменик, али и по томе да овде многи долазе по помоћ. И знани и незнани. Па чули сте сигурно да је половином августа овде сахрањен наш сценариста Гордан Михић. Отац Стефан ми је рекао да је то била последња Михићева жеља и да је сахрањен само у кругу породице и неколико пријатеља. Цурка вода из луле, ближи се грлићу, а Милан спрема да потури други бидон. Изнад луле две табле. Беле, мермерне. Обавештавају намерника да је чесму обновио патријарх Гер-ман, 1959, а 2009. данашњи јој изглед „дариваше Боркина деца”. Изнад је у мозаику представа Богородице са Христом. Та водена жица, веле у манастиру, тече испод цркве, благодетна је и зато многи долазе и точе. Кроз капију се улази у стрмо двориште. Лево је гробље. Около стабла јабуке. Попадале, црвене се и лако примећују у зеленој трави. У ограђеном простору свежа хумка са крстом на којем пише да ту почива Гордан Михић.
Наставак прочитајте у броју 3170.