Ипак, ван навијачких страсти, у неким другим сегментима данашњице Тања Бошковић истиче како не може да препозна свој властити народ. Заузврат, ако неке особине свог народа није успела да препозна, препознала је своје властите. Трагајући по емотивном и професионалном пртљагу наше саговорнице, споменусмо и датум рођења који, гле чуда – делимо. А деле га и многи други из глумачке бранше: Гала Виденовић, Младен Андрејевић, Милица Јанкетић… На помен Милице, Тања се с осмехом присетила и анегдоте када је молила колегиницу Свјетлану Кнежевић да пожури или одгоди свој порођај бар за један дан, како јој ћерка Милица, потоња глумица, не би била рођена баш фамозног 27. јуна, јер, како каже, биће емотивац и неће јој бити лако. И управо се догодило да се Милица Јанкетић роди тог фамозног 27. јуна
Зато и почесмо разговор с Тањом Бошковић најпре у том нумеролошком кључу. Да се најпре вежемо за датум нашег рођења, јер једном сте рекли да „није нама лако с нама“?
– Да. Ако имате имало природе као што имам ја, онда вам није лако с вама.
Одакле вам жеља у младости да се отиснете баш у глумачке воде?
– Таленат је велики крст и нисам ја имала никакву жељу, то ме просто гонило, ја нисам имала други пут ни начин да живим, да комуницирам, да мислим, просто, мене је овај посао нашао и то је одувек и заувек. И није увек пријатно. И мислим да жеља није увек довољна никада и ни за шта; желим да летим – то једноставно није могуће. Сад кад помислим и нисам сигурна да је то нешто. Бог ме изабрао за ово.
Који филм вам је помогао и био одскочна даска, прва улога коју је запазила широка публика, можда „Окупација у 26 слика“ или „Човек са четири ноге“?
– Ја нисам имала одскочне даске, просто, ја сам само радила оно што је мене бирало. Никад ништа нисам тражила, све је долазило само од себе и то нисам осећала као дар, него просто сам радила свој посао. Сматрам да сваки човек који добије од Бога дар – ничим заслужен – треба да буде само поштар, да преноси то што му је Бог дао. Ја сам то радила, и ћутала, и трпела, то није увек једноставно ни лако.
Знана је ваша изјава где кажете да сте пуно научили од властите деце, посебно док су била мала.
– Тако је. Истина је, највише сам учила од њих, животу сам се заправо, учила од њих. Научила сам да разумем, научила сам да волим без остатка, без поговора, потпуно припадајући, и да је то заправо најважније прегалаштво и најважнија ствар у мом животу. Све остало је заиста лук и вода.
Танго који певате у „Балкан Експресу“ „Далеке јецају звезде“ доживљава римејк у интерпретацији навијача „Партизана“, како гледате на то?
– То је сасвим на месту и у реду је. Мислим да се чак ни Симке (Зоран Симјановић; оп. аут) не би љутио, с обзиром да је то нешто што је очигледно веома популарно, према томе – зато се и пише, зато се и ради – да би се људи веселили.
Осим што играте у Београду, несмањеним интензитетом путујете и по остатку земље. Делите ли публику на престоничку и провинцијску?
– Мислим да све публике могу да се поделе на оне талентоване, образоване, и на оне који то нису, и не постоји подела на провинцију и престоницу. У престоници имате веома често, и сразмерно броју становника, много више џукела, правих правцатих недаровитих, покварених, који воле себе у позоришту, који заправо позориште презиру из дна своје душе – ја их називам цивилима. Остали су они који изгарају, гину, воле, и уопште живе без остатка на месту за које их је Бог изабрао.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању