Први професионални ангажман Татјана Радичић је имала у родној Кикинди, у тамошњем позоришту, још док је била на студијама. Након успешног дебија, а после завршетка студија, радила је костиме за још неколико успешних представа, како кикиндског, тако и престоничких театара. А онда је, следећи професионалне изазове, одлучила да се окуша у Америци и креативношћу успела да се етаблира и буде уз раме с најбољим тамошњим костимографима. Била је званично међу 50 најзначајнијих позоришних личности у Чикагу, а зна се да је тамо конкуренција много немислосрднија у односу на наше прилике. Америка јој је послужила да увери себе да заиста може да се ухвати у коштац са највећима из те своје бранше. Након што се доказала, одлучила је да ипак настави своју каријеру у земљи из које је потекла, с обзиром да овде, како каже „најбоље осећа да је у својој кожи“.
Вратила се у Београд, али са најбољим америчким референцама. Зато је врло брзо по повратку постала један од најтраженијих домаћих костимографа. До данас, са више од две и по деценије успешне каријере, „скројила“ је преко стотину позоришних представа, мјузикала, опера, серија и филмова за позоришта у региону.
Како је и кад је у вама сазрела одлука да изаберете да се бавите костимографијом?
– Одлука да се бавим костимографијом је била резултат постепеног сазревања, економских и социјалних утицаја из различитих фаза живота. Основна и средња школа често играју кључну улогу у обликовању сензибилитета, креативности и усмерења ка одређеним областима. У малим местима попут Кикинде, окружење може бити специфично, с једне стране, ограничени ресурси могу отежати директан приступ уметничким професијама, али с друге стране то може подстакнути маштовитост и истраживање кроз личне активности. Ја сам као мала волела да се облачим другачије. Често сам сама правила своју гардеробу из жеље да будем другачија и своја. Имала сам подршку породице и ни у једном тренутку нису спутавали ту моју жељу. У свет позоришта ме је увео брат и то је за мене био магичан тренутак. Паралелни свет маште. Моја фасцинација су били глумци иза сцене, на проби. Посматрајући их, схватала сам колико сваки комад одеће има причу, од историје коју носи, до симболике боја и текстура. Учила сам да костими нису само тканине, већ мостови између глумца и карактера који игра, између публике и приче. Мислим да сам се још тада заљубила у идеју заједничког стварања уметности.
Београдски Факултет примењене уметности и дизајна сте завршили с бриљантним успехом. Ипак сте одлучили да се окушате у Америци, а тамо та диплома не значи много. Шта је био јачи мотив да одете у Чикаго – потрага за изазовима или егзистенција?
– Завршила сам Факултет примењених уметности 1999. У то време то је био престижан и једини Факултет примењених уметности у тадашњој земљи. Након стицања дипломе нормално је да осећате потребу за даљим развојем и доказивањем. Поготову у земљи која је била разорена ратом, санкцијама и тоталним осећајем изолације. Одлучити се за одлазак у Америку, и то у Чикаго, свакако је захтевало храброст, посебно када је јасно да диплома из Београда, ма колико бриљантна била, у новом окружењу можда неће имати исту тежину. Одлука је вероватно била комбинација више фактора, али кључни мотиви су били потрага за изазовима и егзистенцијалне потребе. У Америци сам се суочила са потпуно другачијим приступом костимографији – бржим темпом рада, разноврсношћу култура и могућностима за рад у индустрији позоришта и филма, која је много развијенија. То је значило прилику да изађем из зоне комфора и пронађем нове изворе, стекнем нова искуства који ће ме обликовати као уметника. У том великом, динамичном граду сам научила да је моја уметност универзална, да је могу прилагодити било којој средини, али и да могу пронаћи своје место у свету где је конкуренција већа, али и награде за труд значајније.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању