Телевизија од првих слика до ријалитија

Прва телевизијска слика на тлу Краљевине Југославије емитована је на Београдском сајму, данас Старом сајмишту, 1938. године. То значи да смо у прилици да обележимо округао јубилеј осам деценија од тог догађаја који нам је изменио слику света, и наше поимање о њему. Тек осамнаест година касније, тада у ФНРЈ, уприличена је нова демонстрација телевизије поводом стоте годишњице рођења Николе Тесле. Само две година доцније почело је емитовање редовног експерименталног програма Телевизије Београд, а то има значити да нам је понуђена прилика за двоструки јубилеј! Одлично, јер за славља и преславе никад нисмо били од раскида.

Пионирски подухват из 1938. био је раван научној фантастици, а овај из 1958. имао је значај сврставања Београда, Србије и читаве Југославије у ред технолошки напредних, али и демократскијих држава земаљског шара. Сенка на епохалан догађај првог емитовања телевизијске слике пала је окупацијом Срема од стране фашистичке НДХ, а почетком 1942. и мењањем намене Сајмишта, до тада једног од намодернијих Старог света, у злогласни логор смрти за београдске Јевреје, Србе и Роме. Иако је ово прича о телевизији, ужасе холокауста увек ваља споменути и спасити их и појединачних, и колективног заборава.

Порођајне муке

Идеја о покретању телевизије тињала је ко зна од када, а скрасила се у главама младих електроинжењера Радио Београда већ 1952. године. Један од њих, тада младих ентузијаста и будући инжењер Зоран Манојловић иначе син композитора и етномузиколога Косте Манојловића, конструисао је 1954. године за свој дипломски рад на Електротехничком факултету телевизијску камеру. Одбранио га је с највишом оценом, а ово своје „чедо“ представио јавности догодине, на еснафској прослави прве деценије од оснивања Савеза новинара Југославије. О томе, присећајући се прича и призора из детињства, са сетом је говорио његов син, инжењер Коста Манојловић. И до мене је допрло да је, наводно, прво снимање програма обављено татином камером, али то није тачно рекао је и слегнуо раменима. Мада је права прича о првој опреми и емисионој техници занимљивија од мита који се око тога испреда. У скраћеној верзији, та прича тече овако. Иако су идеје о оснивању телевизије постојале већ неко време, то се није реализовало, а у круговима блиским власти сматрало се да су путовања Јосипа Броза Тита са делегацијама у Уједињено Краљевство, марта 1953. и у Француску, маја 1956. године, учврстили његово уверење у моћ и значај тада релативно новог медија телевизије. Влада ФНРЈ је 1956. године донела одлуку да се приступи припремама за увођење телевизијског програма, односно о оснивању телевизијске мреже Југославије. На основу такве одлуке Владе, у Радио Београду се започело са неопходним припремама за што скорије оснивање Телевизије Београд.Оне су обухватале и формирање стручних тимова, упознавање са савременим технологијама, избор емисионе и студијске технике, и остало што уз то иде. Зато је у САД отправљена група најбољих младих инжењера, међу којима су били и Рођа Жижић, Слободан Антић, Ера Илић, Миша Јелачић и Зоран Манојловић. Боравили су у Америци неколико месеци, одабрали су технику и обучили се, и вратили натраг. Иначе, кад је реч о опреми, избор је пао на угледног светског произвођача РЦА, а као посебну занимљивост ваља споменути да је значајнији део цене покрила влада САД-а у виду донације, и Београду, и ондашњој Југославији. Када су припреме доведене до краја, на седници СИВ-а фебруара 1958. донета је одлука о оснивању Телевизије Београд, која је почела са радом пет месеци касније, 23. августа 1958. Године У време оснивања Телевизије Београд у свету је функционисало око двадесет националних телевизија, од којих су само Аустрија и Италија биле у нашем окртужењу, уз још 14 у Европи (Велика Британија, СССР, Пољска, Чехословачка, Савезна Република Немачка, Француска, Холандија, Данска, Шпанија, Швајцарска, Белгија, Шведска, Монако и Луксембург), уз Канаду, САД, Бразил и Јапан са телевизијским програмом „у постатку света“.

Врховни Шеф Параде

Прича о политичким утицајима и притисцима који су знатно успорили процес почиње 1955, када се већ наслућивало доношење одлуке о оснивању телевизије, а трајала је две године. Републике на западу земље, Словенија, а делимично и Хрватска, лобирале су да се производња емисионе и студијске технике по лиценцираној технологији базира у Словенији, што је настављено и наредних неколико година. С друге стране, Радио Београд је био способан да телевизију уведе већ крајем 1956. или почетком 1957. године, али до тога није дошло због чекања да Словенија освоји производњу опреме. Коначно је Тито пресудио схватајући да нема времена за чекање. У суботу, 23. августа 1958. године, тачно у десет до девет пре подне, спикерка Олга Нађ је најавила почетак емитовање телевизијског програма речима: „Добар дан, драги гледаоци,Телевизијски студио Београд почиње свој експериментални програм…“! Збило се то у време одржавања Другог међународног сајма технике и техничких достигнућа, а из студија који се, готово судбински, налазио управо под куполама новог Београдског сајма. Само два и по месеца касније пред читаоцима се нашао и први број „Илустроване Политике“, али то је за ову причу мање важно. Поносан сам што је свој допринос у оснивању Телевизије дао и мој отац рекао је Коста Манојловић на крају. И на то што тадашњи програм није био противник књиге. Таман посла! Емитовали су само по један филм седмично, а имали су фантастичан школски и драмски програм који се још не заборавља. То је била телевизија која никада није покушавала да замени стварност. Средином шездесетих, кад је с емитовањем почела и Телевизија Загреб, почела је и утакмица за наклоност публике, а печат је дало оснивање Југословенске радио-телевизије, националног радиодифузног сервиса којем је претходило оснивање Удружења радиостаница ФНРЈ, 12. новембра 1952. године.

Музикални електроничар

Зоран је као седамнаестогодишњи момчић асистирао своме оцу, композитору Кости Манојловићу, приликом снимања и данас вредног етномузиколошког материјала за Радио Београд, августа и септембра 1940. године у Јужној Србији, кад су снимили 94 плоче са 228 песама. То је чинио и касније, за Музиколошки институт САНУ у мају и јуну 1949. из источне Србије, у септембру из околине Аранђеловца, и током октобра исте године из Скопља. Он је лично обављао снимање на фонографском апарату и нарезивање 250 плоча, а по важности се нарочито издвајала збирка народних песама „Из источне Србије“, у којој су од око стотину певача забележили 332 изворне народне мелодије с текстом песама, које се данас чувају у Зборнику радова Факултета музичке уметности.

Наставак можете прочитати у броју 3103.