Терор над здравим разумом

Шта се све крије иза хипермодерних императива којим су маме и тате са свих страна свакодневно бомбардовани и какве последице маркетинг једне нове индустрије оставља на њих, њихово потомство и цело друштво, указује Јелена Папан у књизи „Политика за децу“

Мој отац рођен је 1941. године. Ако се за иједну генерацију може рећи да је одрастала у тешким условима, била је то његова… За зимски распуст у трећем разреду основне школе, 1950. године, његова учитељица задала им је да напамет науче песму „Женидба Душанова“,најдужу од свих у антологији епских јуначких песама. „И сви сте је научили напамет?“, питала сам га кад ми је то једном споменуо. „Па наравно, морали смо“, констатовао је као да га питам глупост. Једне зиме, када је моја ћерка ишла у пети разред, такође је добила за лектиру народне епске песме. „Које песме сте добили?“, питала сам. „’Урош и Мрњавчевићи’, ‘Зидање Скадра’… и ако неко може, целу ‘Женидбу Душанову’.“ „Ако може да је научи напамет?“, питала сам. „Не, да је прочита целу“, одговорила је као да је питам глупост.. Дакле, у року од шездесетак година, од тога да сматрамо ученика трећег основне способним да научи напамет песму дугачку двадесет једну страну, стигли смо до тога да ученика петог разреда сматрамо неспособним да прочита исту ту песму. Може ли се уопште изразити у процентима колико глупљом и неспособнијом сматрамо своју децу ми данас? Не само што се очекивања од деце непрестано смањују, она се смањују све брже.

Наставак можете прочитати у броју 3101.