НОВА КЊИГА ДУШАНА МИКЉЕ
Ти проклети хорови

Пола века узбудљиве новинарске каријере Душан Микља (86) већ деценијама претвара у још узбудљивије романе. Потекао из сиромашне породице (један деда зидар, други трговац – обојица погинули у Првом светском рату, отац Драгомир обућар, мајка Драгица кројачица), Душан је као једно од првих сећања у животу запамтио немачко бомбардовање Београда, 6. априла 1941. Кратери и раскомадана људска тела било је прво што је угледао када је изашао из склоништа.

Можда је и то била судбина: после завршених студија енглеског језика, запослио се у новинској агенцији Танјуг као преводилац и – правац на немирни Синај у Египту, у оквиру Уједињених нација. Потоњи ратни извештач са афричких фронтова и дописник из светских метропола попут Рима, Најробија, Брисела и Њујорка у новој књизи „Покров таме“ разоткрива крваве послове трговине оружјем идући трагом промена стања на банкарским рачунима широм света, али и страсне и чудне романсе југословенског новинара са шведском... па, мистериозном дамом, која има много занимања.

Роман није само велика интрига на размеђу најсиромашнијег и најбогатијег соја људи, оних који зарађују на оружју и оних који га купују и умиру за њега, већ је и лична историјска читанка исписана руком човека који је био сведок највећих политичких потреса и догађаја двадесетог века. Поуке и подсећања су дати ненаметљиво и савршен су оквир за разумевање како трагедије афричких народа, тако и љубави Хуга и Кристин. Писац-џентлмен, какав је Микља, успева да велику страст, чежњу и жељу двоје људи дочара без иједног књижевног сексуалног помагала без којих данашњи аутори, они што више пишу него што читају, не умеју да опишу ни први сусрет, а камоли пољубац.

Тајна је у васпитању, образовању и – искуству: читаоци су већ могли да уживају у лепоти језика и размишљањима Душана Микље, које је, на различите теме, најчешће везане за своје немире и искуства, представио у делима: „Африканац“, „Хроника настраности“, „Крај пута“, „Гранд централ“, „Лето“, „Крпљење паучине“ и другим.

Од Рима (Италија) преко Лагоса (Нигерија), Киншасе и Бразавила (Конго) до Бамака (Мали), Фритауна (Сијера Леоне), Адис Абебе (Етиопија), Асмаре (Еритреја) или Брижа (Белгија) и Лугана (Швајцарска), пратимо судбину главних јунака Хуга Волфа и Кристин (без презимена) и стрепимо над њом.

Постоји ли разлог зашто сте нови роман „Покров таме“ написали баш сада, пошто сте његовој теми, трговини оружјем, сведочили још пре више од тридесет година?

Овом темом се бавим од мог првог великог новинарског искушења, од грађанског рата у Нигерији крајем шездесетих у који сам и дословно катапултиран као почетник у новинарству, без довољно знања и занатске вештине. Отпослан сам у ту, мени непознату, афричку земљу, јер никога другог у редакцији није то занимало. Мене јесте из сасвим пробитачних разлога: нисам знао да ли ће ми се пружити друга прилика? Наш потоњи војни министар Првослав Давинић, који је у то време радио у Стокхолмском међународном институту за мир (СИПРИ), замолио ме је да са њима поделим своја запажања о оружју које се допрема у Нигерију. То би био формални почетак мог интересовања за ту тему која ме је пратила у извештавању са многих ратишта.

Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању