PRIRODNI FENOMEN U PROKUPLJU
Toplica teče uzbrdo

Da iza svega ne stoji naučno objašnjenje, malo ko bi poverovao u ovaj naslov. Reka teče uzbrdo. Bilo bi kao u onoj izreci “kad na vrbi rodi grožđe”. Grožđa na vrbi nema, ali reka Toplica teče uzbrdo. Ko zna koliko dugo. Toj pojavi naziv je epigenija.
Najveća pritoka Južne Morave, na svoj put dug više od 130 kilometara kreće od izvorišta ispod Suvog rudišta na Kopaoniku. Ime Toplica joj je od toplih voda koje se u nju ulivaju na nekoliko mesta. Samo u Lukovskoj Banji ih ima desetak.
U tom kuršumlijskom delu, u gornjem toku, brza je ta voda, nekoliko desetina kilometara teče prelepim predelima i dubokom dolinom. Bujična je i ima dosta brzaka. Zbog tesnaca kroz koji se provlači, lokalno stanovništvo je nazvalo Toplica Tesna.
Od Kuršumlije postaje mirnija, takva ulazi u Prokuplje, a potpuno ravničarska postaje u Dobrič polju i sve do ušća. Jedino gde još teče suženim koritiom je u Prokuplju, podno brda Hisar. Ona ovo uzvišenje, zapravo okružuje. Opasala ga je sa tri strane i samo ostavila mali deo da se sa brda uđe u grad. Ili obrnuto.
E, tu, ispod drevnog grada, na vrhu Hisara, Toplica je ušla u udžbenike. I nauku. Tu je uprkos zakonima prirode potekla uzbrdo. Kako joj je to uspelo? Prepuštamo reč nauci.
Dakle, posle povlačenja Panonskog mora, čiji je jedan deo bio i prostor između planina Jastrebac i Pasjače, ostalo je zaravnjeno tlo po kojem je potekla reka. Toplica su joj dali ime, a da li ga je imala kada je krenula na svoj stotine hiljada godina dug put, teško je reći.
I sad treba nekako objasniti po mnogima neobjašnjivo, a za neke i dalje neprihvatljivo. Kako to teče uzbrdo? Reč naučnika, za ovu priliku geografa Nenada Mutavdžića, kaže ovako: “Epigenija je rečna dolina usečena u viši deo terena, koji je izgrađen od otpornijih stena uprkos tome što se u neposrednoj blizini nalazi teren izgrađen od mekših stena i dug je i spor taj proces i odvija se kroz nekoliko faza. Na početku reka se useca u meke stene i mulj. U drugoj fazi reka dolazi do čvrstih stena i lagano se useca, pravi brazdu. U trećoj, na kraju, pravi svoje korito u steni, dok u procesu denudacije spira okolni rastresiti materijal i nekada dubinska stena sada je na površini. Na prvi pogled u reljefu nastaje neobjašnjiva pojava — rečni tok je usečen u tvrđe i više stene, umesto u niže i mekše”.

Tekst i foto O. Radulović
Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju