Да иза свега не стоји научно објашњење, мало ко би поверовао у овај наслов. Река тече узбрдо. Било би као у оној изреци “кад на врби роди грожђе”. Грожђа на врби нема, али река Топлица тече узбрдо. Ко зна колико дуго. Тој појави назив је епигенија.
Највећа притока Јужне Мораве, на свој пут дуг више од 130 километара креће од изворишта испод Сувог рудишта на Копаонику. Име Топлица јој је од топлих вода које се у њу уливају на неколико места. Само у Луковској Бањи их има десетак.
У том куршумлијском делу, у горњем току, брза је та вода, неколико десетина километара тече прелепим пределима и дубоком долином. Бујична је и има доста брзака. Због теснаца кроз који се провлачи, локално становништво је назвало Топлица Тесна.
Од Куршумлије постаје мирнија, таква улази у Прокупље, а потпуно равничарска постаје у Добрич пољу и све до ушћа. Једино где још тече суженим коритиом је у Прокупљу, подно брда Хисар. Она ово узвишење, заправо окружује. Опасала га је са три стране и само оставила мали део да се са брда уђе у град. Или обрнуто.
Е, ту, испод древног града, на врху Хисара, Топлица је ушла у уџбенике. И науку. Ту је упркос законима природе потекла узбрдо. Како јој је то успело? Препуштамо реч науци.
Дакле, после повлачења Панонског мора, чији је један део био и простор између планина Јастребац и Пасјаче, остало је заравњено тло по којем је потекла река. Топлица су јој дали име, а да ли га је имала када је кренула на свој стотине хиљада година дуг пут, тешко је рећи.
И сад треба некако објаснити по многима необјашњиво, а за неке и даље неприхватљиво. Како то тече узбрдо? Реч научника, за ову прилику географа Ненада Мутавџића, каже овако: “Епигенија је речна долина усечена у виши део терена, који је изграђен од отпорнијих стена упркос томе што се у непосредној близини налази терен изграђен од мекших стена и дуг је и спор тај процес и одвија се кроз неколико фаза. На почетку река се усеца у меке стене и муљ. У другој фази река долази до чврстих стена и лагано се усеца, прави бразду. У трећој, на крају, прави своје корито у стени, док у процесу денудације спира околни растресити материјал и некада дубинска стена сада је на површини. На први поглед у рељефу настаје необјашњива појава — речни ток је усечен у тврђе и више стене, уместо у ниже и мекше”.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању