„Планински морепловац“ је најличнији филм Карима Ајнуза који је до сада написао и режирао. Бразилски аутор неколико последњих година живи и ради у Берлину, а јануара 2019. године путовао је у Алжир, домовину свог оца. Са оцем Мађидом, који је напустио мајку Ирасему још док је била трудна са Каримом како би се придружио алжирском рату за независност, никада није био у присним односима – видео га је тек неколико пута у животу. Након мајчине смрти, у жељи да сазна нешто више и о другој страни своје личности и породичне историје, кренуо је на ово емотивно путовање. Ајнуз је и раније у филмове стављао сећања из свог детињства, а у једном кратком документарцу пре тридесетак година „обрадио“ је ликове своје баке и њене четири сестре.
Пре три године Карим Ајнуз је постао уважени стваралац у светској кинематографији, пошто је освојио главну награду у програму „Известан поглед“ Канског фестивала, за филм „Невидљиви живот Еуридиче Гузмао“. Добро смо га упознали годину дана касније, на фестивалу Кустендорф, где је представио тај свој филм и тада нам је причао о плановима да снима тренутак када његова нога први пут стаје на земљу својих алжирских предака. Испричао нам је том приликом и своју узбудљиву животну причу: од одрастања уз мајку и баку у бразилском градићу Форталеза, до тренутка када је са осамнаест година упознао оца и затим наставио свој авантуристички начин живота који га је водио између Северне и Јужне Америке и Европе.
Сада нам је, након канске премијере „Планинског морепловца“, поносно причао о свом филму који је успео да сними иако га је пандемија онемогућила да то уради баш онако како је желео. Открио нам је да му отац није недостајао током одрастања. „Имао сам оца, иако га нисам имао“, збуњује нас редитељ!
– Моја мајка је „играла“ улогу оба редитеља – објашњава Ајнуз. – Имао сам разне ситуације и дилеме, као и свако дете, посебно док нисам кренуо у школу, али чим схватиш да је живот много већи од твог детињства, прилагодиш се и наставиш да живиш. Све у свему, било је то у суштини лепо и забавно детињство и одрастање у веома слободоумном окружењу те две дивне жене, мајке и баке.
Иако сте већи део живота провели у другим земљама, а пореклом сте и Алжирац, чини се да вас највише, као личност, одређује Бразил?
– Апсолутно, без обзира што ме је живот касније водио на различите стране света. Првих осамнаест година сам живео у Бразилу, онда петнаест година у Њујорку, а онда дванаест година у Немачкој. Најснажније успомене и емоције носите из периода најранијег детињства и зато често одлазим у Бразил. Алжир је у мом имену, али он никада, заправо, није био део мог живота.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању