У овом тренутку у Србији око 2.000 пацијената чека на трансплантацију органа, међу којима је
и четрдесеторо деце бубрежних пацијената. Од почетка године у Србији су урађене свега 22
кадаверичне (са преминулог донора) трансплантације, као и 19 трансплантација бубрега са живих давалаца. Највише затражених и добијених сагласности за донирање органа било је у УКЦВ Војводина, док је највећи број урађених трансплантација бубрега са живог донора било на ВМА, укупно 8 од почетка године. На основу статистичких података, просечан донор у
Србији има око 48 година, мушкарац је и са подручја Војводине.
Окупљенима у парку Ушће су се обратили пацијенти, као и чланови породица. Ивана Ђорђевић 27 година живи са трансплантираним бубрегом ког је добила од преминулог донора. Она је са 7 година кренула на дијализу и после две године и великих искушења позив за нови живот добила је из Француске где јој је урађена трансплантација бубрега од кадаверичног донора: Сећам се одласка у салу где је уграђен катетер за дијализирање. Пошто катетери имају рок трајања и подложни су инфекцијама, раде се фистуле. Можда су мало практичније али се ситуација у основи не мења. Потом је уследило оно НЕ СМЕШ. Не смеш да трчиш, не смеш да пијеш много воде, не смеш слаткише, не смеш да кукаш кад боду јер пуцају вене, не смеш… а само си дете од 7 година и појма немаш шта се дешава. Лежиш сваки други дан закачен за апарат по 3 сата који ти пречишћава крв, али убрзо доспеш на 4 сата, јер није довољно 3 сата да се сви отрови очисте из организма. А мама на дијализи није поред тебе. А када ти чисте организам и ваде све отрове имаш осећај да ти се кости лица раздвајају. Да се распадаш. Сада кажу да су дијализе лакше, боље, питајмо оне који су још тамо, мислим да се не би сложили. Проблем је и да ли ће тог дана и успети да те убоду, колико ће пута вена пући, ако и зауставе крв, да ли ће током ноћи опет прокрварити као што се мени десило и то из артерије, и док стигнете до болнице сте на ивици живота. А само сте дете. Иванина прича је са срећним крајем, бубрег је служи 27 година, завршила је факултет и данас је магистар логопедије.
Јелена Вељковић, 37-огодишња мајка два дечака нажалост још није имала срећу да јој се
деси позив који мења живот, на дијализи је скоро 3 године и о свом путу каже: Мој
здравствени проблем почиње још у детињству, у виду честих инфекција. Нажалост, након
испитивања, сазнала сам да имам хроничну бубрежну инсуфицијенцију, тј. Алпорт синдром, ген који сам наследила од мајке. Касније, након доста година, два порођаја и прележаног ковида, стање се погоршало и почела сам са хемодијализом. Идем три пута недељно по 4 сата. Јако је исцрпљујуће.. Притом сам мајка двојице дечака и не могу да водим нормалан живот и да им се потпуно посветим. За мене лек постоји, а то је трансплантација. Пошто немам живог донора, урадила сам обраду за кадаверичну трансплантацију и на листи сам чекања. Међутим, у нашој земљи се такве трансплантације ретко обављају, углавном због непристајања породица. Зато сам пре скоро две године ушла у фондацију Буди хуман, у жељи да скупим новац за трансплантацију у Белорусији. Али и то јако тешко иде и тек сам на пола пута.. Зато бих замолила све људе добре воље да помогну, колико су у могућности.. Мој број у фондацији је 1484 на 3030. Захвална сам унапред свима на подршци.. Такође бих желела да многима пробудимо свест о донирању, који је можда и најхуманији чин.. Донори и њихове породице које су рекле „Да“ велики су хероји и бескрајно им хвала на томе!
Не зна се број оних који више нису са нама, јер нису дочекали своју шансу за нови живот. Не зна им се број, али они и нису само број већ људи – имена и презимена, мајке, очеви, деца, родитељи, баке, деке. Један од њих је Гроздан Петровић, који нажалост није дочекао најважнији позив. Његов син Стефан је пренео важну поруку: До сада сам на оваквим догађајима био с ваше стране, као новинар. Данас говорим у својству детета чији је отац, чекајући на нову јетру, напустио овај свет. Ово је најмање што могу да учиним да му се захвалим на његовој борби, али и да подсетим читаво друштво да још 2.000 људи различите узрасне доби, боје коже и презимена чека нечије „да“. Ту се бришу све разлике, а рачуна се само оно што је заједничко за све, а то је нада. И надајући се да ће многи од њих добити другу шансу, желео бих да подсетим да је донирање органа начин да неко кога више нема настави да живи кроз особу којој је продужио живот. И да додам да немам дилему шта ће бити са мојим органима, онда кад се будем придружио свом оцу. Предрасуде и страхови су нам доста кварили живот. Ја мислим да је време да живимо.
Фотографија AV Team Production
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању