Рута коју сам ја изабрала води до Улан Батора у Монголији, дугачка је 6.304 километра и пролази кроз шест временских зона. Занимљиво је да, док сте у возу, време се рачуна по московском времену, па и време стизања у градове дуж руте изражено је по московском, а не по локалном времену, говори нам на самом почетку саговорница „Илустроване Политике“, Сања Ђурић, која ће нас повести на ово узбудљиво путовање.
Сања је рођена у Београду где је завршила основну школу, потом Филолошку гимназију, па Факултет политичких наука, смер међународни односи. Одувек су је привлачила путовања, учење страних језика и читање књига. Већ са 16 година отишла је на размену младих у САД и то је била прва од пет земаља у којима је до сада живела и радила. Обишла је скоро 40 земаља и на наговор пријатеља пре годину-две покренула је Инстаграм профил посвећен путовањима @travelingwithsanja, а недавно и блог пољска.рс посвећен Пољској, земљи у којој је најдуже живела, а која је путницима са Балкана, иако релативно влизу, још увек недовољно истражена туристичка дестинација.
Да ли сте икада као тинејџерка маштали да ваша књижевна путовања постану стварна?
– Када сам као гимназијалка гутала странице Достојевског и Толстоја, маштала сам како возом прелазим Сибир, док се иза прозора смењују брезове шуме и снежни пејзажи. Годинама касније, тај сан претворио се у стварност, тако је започело моје дуго маштано путовање Транссибирском железницом, трећом најдужом на свету, додуше не по снегу, већ лети. Иако на већину својих путовања идем у сопственој организацији, на ово сам пошла заједно са групом светских путника.
Како започиње ово узбудљиво путовање?
– Путовање започиње у Москви, на Казањској станици, на тзв. нултом километру, једној од девет монументалних станица које сведоче о моћи и архитектонској раскоши империјалне и совјетске ере. Возови Транссибирске железнице данас су спој прошлости и савремености: електрични су, климатизовани, и посве удобни. На станицу није неопходно стићи много пре поласка воза, али треба имати на уму да су на свакој железничкој станици постављени скенери пртљага попут оних на аеродрому и у случају гужве то може одузети неко време.
Пред вама је, када сте се сместили, прва ноћ у том возу. Како она протиче?
– Воз полази увече, у Казањ стиже ујутру, што значи да је преда мном прва ноћ овог узбудљивог путешествија. Морам признати да сам очекивала да ћу боље спавати, али испоставило се да је потребно неко време да се навикнете на ритмична дрмусања и прилично узак кревет. За сваки вагон задужена је по једна стјуардеса или стјуарт којима се можете обратити у сваком тренутку. Постоји више категорија купеа, ја сам се одлучила за стандардну економску класу која подразумева купе са 4 лежаја (2 кревета на спрат) на којима вас чека пакет са чистом постељином, пешкиром, папучама, тоалетним прибором и чак и кашиком за обућу! Уз ову карту укључен је и један оброк, доручак или вечера, а добија се и поклон пакет са водом и грицкалицама за пут. У теорији, бирате оброк који желите, у пракси добијате оно што вам стјуардеса да, а то се некад поклопи са оним што сте изабрали приликом куповине карте. У возу постоји и вагон-ресторан, а и стјуардесе вам у купеу могу послужити чај, кафу или грицкалице. Током вожње ће вам барем једном представити и сувенире које можете купити, како бисте се сећали овог јединственог путовања.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању