Trebinje: Sunce, smilje i osmeh

Kupa se u Jadranu, a gleda u Srbiju: grad Jovana Dučića, vina žilavke, sira iz mješine, džinovskih platana, burne istorije, lepe budućnosti, a iznad svega, dobrih ljudi postaje novi kulturni, kongresni, verski i ekonomski centar u koji naši ljudi sve češće odlaze da se odmore i nešto nauče.

Desetak sati dug put na dva ili četiri točka od Beograda do Trebinja ima svojih čari u odnosu na kraću, udobniju i skuplju varijantu letenja do Podgorice ili Dubrovnika. Tako se i naš mali Pres karavan truckao i strepeo Ibarskom magistralom, sa žaljenjem nad starim hrastom projurili smo pored mesta gde je vekovima stajao, zastali smo u varošici gde je nastalo čuveno Kremansko proročanstvo, da bi na granici sa Bosnom i Hercegovinom ceo sat, na vrelom suncu, čekali prelazak granice. A tamo, preko Drine, na razrušenim zidinama nekadašnjih, nečijih, kuća stoje natpisi „Hoćemo Šešelja“, sve do Višegrada. Svežinu boje na tim pisanijima nisam proveravao, ali jeste čudan osećaj koji stranac ima dok prolazi tim krajevima: lepota prirode prekrila je ljudske drame koje su se tu događale pre dvadesetak godina. Lepo drvo – da li je pored njega neko streljan? Divan potok – je li tu neko preklan? U istorijom prokletoj Bosni i dalje su vidljive rupe od gelera na kućama u kojima neki ljudi žive, od Goražda do Foče i dalje. Ostaci od poslednjeg rata. Onaj prethodni, svetski, već je pao u zaborav. Spomenik Tjentište u Nacionalnom parku Sutjeska dopola je progutalo klizište. Avetinjsko, napušteno odmaralište u neposrednoj blizini zgodno je još samo za grafit nekog očajnika: „Doći će Tito i je… vam majku“! Na grafitu nema tačkica. Prašume Sutjeske napuštamo i posle još jednog podugačkog tunela ulazimo u sasvim novu geografiju: da li trava izbija iz kamena ili kamen raste iz trave, nisam bio siguran gledajući nepregledni krš – Hercegovine. Već samim tim vidi se da je reč o drugačijoj zemlji. Dok prolazimo preko prostranih livada oko Gacka na kojima krda sa (slobodna procena) hiljadama krava slobodno pasu, u nozdrve se uvlači miris procvetale zove i smilja, a oči nam ispunjava pogled na blistavo Bilećko jezero.

Život ispod platana

Stižemo i u najjužniji grad Republike Srpske, smešten uz reku Trebišnjicu, toliko čistu većim delom svog toka dugog devedeset sedam kilometara, da se u njoj može naći i retka zverka – čovečja ribica. Sprženi kameni obronci planine Leotar (Rimljani su ga zvali Lav koji spava) čuvaju Trebinje od zima, snegova i vetrova što se kovitlaju iza nje. Čim kročite u grad, osećate čudan spoj Mediterana, Srbije, Turske i Austrije koji je oblikovao kulturu, tradiciju i savremeni život u Trebinju. Sve je opušteno ovde: sve valute su dobrodošle, a radno vreme je manje „oddo“, a više „kakokad“. Čuvenih šesnaest platana ispod kojih mora da se popije kafa sada samo prave bogougodnu hladovinu, jer hotel-restoran „Platani“ (stari) trenutno ne radi. Renovira se pošto je dobio novog zakupca, slavnog košarkaša Dejana Bodirogu, rođenog Trebinjca. Na sreću, radi onaj novi hotel istog imena čija se bašta uklapa u prostor oko nadaleko čuvene trebinjske pijace, nezvanično Babić placa, nazvanog po baronu Babiću, prvom komandantu Trebinja iz vremena dolaska Austrijanaca u grad. Gde je nekada bilo groblje zasađeno je 1878. to drveće, a legenda kaže da je baron zasadio šesnaest platana, jer je toliko godina imala njegova ćerka kada je umrla. Trg Platana i Babić Plac danas čine jednu celinu sa mnogo platana, a najveća atrakcija je pijaca okružena kafićima. Tu se sve bitno u Trebinju dešava, dogovara i saznaje. Čak iz Dubrovnika tu dolaze da kupuju voće, povrće, a posebno sir iz mijeha, kako Trebinjci zovu svoj specijalitet, jedinstven u svetu. Gledam ih, onako razvrstane – masni, nemasni, torotan, škripavac, sitni, u ulju…. deset evra kilogram. „Ajmo, Savo, dobra sira“, čuje se sa jedne tezgice, na drugoj prodavačica traži hrvatske kune, ponestalo joj pa nema da vrati kusur. Mnogo je izbeglica iz drugih krajeva Hercegovine koje je rat ovamo poterao pa se snalaze prodajući robu koju najčešće i sami prave. Staka i Lazar Radišić su iz Mostara, Slava Žižak iz Stoca…

Nastavak možete pročitati u broju 3097.