Треће издање Нови Сад Филм фестивала завршено је у недељу, 21. септембра, доделом награде овогодишњем лауреату за допринос развоју светске кинематографије, чувеном америчком Џону Малковичу (71) и специјалним концертом „Извештај о слепима“ одржаним у Српском Народном Позоришту. У њему је Малкович наратор који говори централни и најважнији део романа „О јунацима и гробовима“ славног аргентинског писца Ернеста Сабата. Главни лик тог дела романа је Фернандо Видал Олмос који упада у све већу параноју због уверења да у свету постији завера којом руководи „Секта слепих“ чији је задатак да загосподаре светом помоћу различитих врста интрига и смицалица, искоришћавања слабих и наивних. Све у свему, свет је спреман да га слепи и зли поведу у лепшу будућност…
Малковичеву енергичну интерпретацију (глуму) овог текста пратила је подједнако узбудљива музика у извођењу руске пијанисткиње Анастазије Теренкове и оркестра „Камерата Нови Сад“ којим је дириговао Сергеј Смабатјан из Јерменије.
Био је то пригодан крај овогодишњег фестивала који је био озбиљан и искључиво радни, а не парадни. Црвени тепих нисмо видели, није било забава ни журки, што је разумљиво и сасвим оправдано у ова несрећна времена. Током фестивала додељене су и још две награде за допринос кинематографији. Најпре нашем славном редитељу Влатку Гилићу, коме је још 1980. забрањено да режира када се замерио комунистичким властима. Био је слављен у свету, а оспораван у домовини. Сада има деведесет година, није могао да лично дође и прими награду, али је то учинио његов некадашњи студент и сарадник Живко Поповић, данас и сам професор. Други лауреат награде за животно дело је Мирјана Николић, светски стручњак за анимацију и визуелне ефекте, са вишедеценијским радним искуством у Холивуду.
Сузе на кенијском филму
Овај млади фестивал успешно и паметно плива узводно културном сценом Србије захваљујући концепту по коме се инсистира на филмовима који се не могу видети у Србији на другим местима, на учешћу што већег броја филмских стваралаца из света, било са својим делима или угледним именима, у својству предавача, чланова жирија или добитника награда за животно дело. Већ су фестивал посетили или у њему били овековечени Иштван Сабо, Џон Севиџ, Мира Бањац, Оливера Катарина… а сада и Влатко Гилић и Џон Малкович, поред осталих. Такође, ниједан филмски фестивал општег карактера не посвећује толико простора основцима, средњошколцима и студентима као овај, нити толико искорачује у будућност сегментима посвећиним анимацији, компјутерском дизајну и видео-играма као НСФФ.
Добили смо и победнике различитих фестивалских програма. У главном такмичарском програму, чији је селектор редитељ Никола Спасић, најбољим је проглашена кенијско-немачка драма „Нави: Драга будућа ја“ чији су редитељи браћа родом из Минхена Тобијас и Кевин Шмуцлер, као и њихове кенијске колегинице Валентина Челуг и Апу Морин. Тобијас и један од продуцената (гошћа из Немачке Лидија Вренш) били су у Новом Саду да представе филм и на крају, испоставило се, да приме главну награду.
„Овај филм оличава највише стандарде уметности и заната кинематографије. Сваки кадар одражава дубоко разумевање визуелног приповедања, уз изузетну камеру. Филм одјекује на дубоко људском нивоу, нудећи причу која је дирљива и незаборавна, која је дотакла сваког члана нашег жирија, подсећајући нас на моћ кинематографије да повезује, инспирише и оставља трајан утисак преко различитих култура”, оцена је жирија који су чинили Алексис Тријана Ернандез са Кубе (новинар и директор тамошњег филмског центра), Марија Циола из Грчке (представница филмског фестивала у Солуну) и црногорски глумац Мишо Обрадовић.
У филму, коме је припало и хиљаду евра новчане награде, главна јунакиња је десетогодишња девојчица Нави која живи у забитом селу на северу Кеније и која је са најбољим оценама завршила прва четири разреда основне школе. Док би девојчица, њена учитељица па и мајка, желеле да настави школовање у граду, отац је решио да је уда и за њу добије стадо коза, оваца и камила и са тим исплати дугове. Нави одлучује да побегне од куће, али то је тек почетак ове лепе приче због које су готово све жене у сали Културног центра плакале.
Урнебесни Словенци, чудни Белгијанци
Награда за најбољу режију (и хиљаду евра) припала је индијском остварењу „Ломача“, Винода Каприја, чија је лепа и паметна супруга Сакши Џоши у улози продуцента филма боравила у Новом Саду. Надахнуто је причала о свом остварењу као и десетинама светских фестивала где је „Ломача“ освајала или прве награде жирија или награде поблике за најбољи филм.
„Режисерова способност да ради са непрофесионалним глумцима, одржавајући конзистентан и упечатљив драмски темпо кроз читав филм, заиста је изванредна“, наводи се, поред осталог у образложењу за изврсни филм чији су јунаци остарели брачни пар у готово напуштеним пределима Хималаја који се суочава са чињеницом да ће ускоро постати последњи житељи свог села, и области километрима унаоколо.
Поред „Нави“ и „Ломаче“, трио изврсних филмова овогодишњег Нови Сад Филм Фестивала заокружује словеначка комедија „Гепек“ Жиге Ковачића. Жири је овом делу доделио награду која није била предвиђена, али су чланови били уверени да су четворица момака у главним улогама успели да измаме и сузе и смех, и помешају романтику са вулгарним хумором тако добро да није чудно што „Гепек“ слави за један од десет најгледанијих филмова у Словенији последњих тридесет и пет година! Четворица главних јунака ове урнебесне авантуре, који су и најзаслужнији за добијање овог признања јесу Тине Угрин, Роберт Кладник, Јан Герл Коренц и Макс Дакскоблер (само овај последњи није био на фестивалу). Притом, овај филм је добио и од публике награду за филм који се гледаоцима највише допао.
Литвански филм „Јужне хронике“ у режији Игнаса Мишкиниса добио је „Посебно признање за камеру и јединствен филмски језик“ којим се користи, хватајући и особеност и културну суштину земље из које долази.
У такмичарској конкуренцији (седам премијера – једна интернационална, једна европска и чак пет регионалних) били су још и зомби-хорор „Опрости нам свима“ са Новог Зеланда, „Воља синовљева“ из Србије, трилер „Нико неће знати“ из Француске и белгијска комедија „Јецајући пут“, можда и најнеобичнији филм фестивала. Већ кратки синопсис узгледа као позив на луду забаву: богаташица је преминула, удовац, деца, породица и пријатељи, као и незнанци иду у погребној поворци до гробља и таман када је сандук спуштен у десетак метара дубоку и исто толико широку јаму, дотрчава усплахирени нотар и каже да је покојница имала жељу да буде сахрањена у месту Ветел за које нико никада није чуо, осим возача погребних кола.
Смањена поворка креће на ново путовање иза погребних кола које траје данима. Током пута се свашта дешава, филм је испуњен црним и најцрњим хумором, духовитим досеткама и филозофским цинизмом који су сви у сали разумели, али је невероватно што се ниједан посетилац није гласно насмејао свим тим шалама, штосевима и апсурдима иако смо се смејали у себи. Зашто је то тако било, нико од присутних није умео да објасни. Филм је генијалан, али… мистериозни састојак чистог савршенства му очигледно недостаје.
У категорији „Гејм Синематикс“ (уводни кратки филмови појашњења за популарне видео-игре) награду за најбољи филм ове године однео је „Вичер 4“ из Пољске. У категорији Студентских филмова, прво место освојила је „Река“ Угљеше Ранисављевића из Србије, друго место „Старење“ Клаудије Кошир из Словеније, а треће место припало је филму „Животиња гледа у мене“ Магнолије Фахардо из Колумбије. У Средњошколској селекцији кратки филм „Преобраз“ Анђеле Савић, ученице Гимназије “Лаза Костић” из Новог Сада, однео је награде за најбољи филм, режију, глумицу, сценарио, камеру и монтажу, док је филм ученика Филилошке гимназије у Београду, Михаила Лазића и Филипа Сопића „Тур д Жур“ добио награду за најбољег глумца.
Награда од десет хиљада евра (за развој филма) која се додељује у секцији „Радови у току“ отишла је у руке Вање Николића (32) из Чаковца и његово дело „Име игре“ (српско-хрватска копродукција) – за свој хумор и за почетак реализације „великог“ сна, како наводи жири састављен од филмских зналаца из Италије, Кине и Белгије.
Мирјанина холивудска искуства
Ове године, на Нови Сад Филм фестивалу, први пут су уведене две нове селекције, обе интернационалне. Ревијална селекција за анимирани филм, као и Први је такмичарска селекција филмова за децу у којој је победио кинески „Фудбал на крову“. Селектор тог програма је био познати дечји писац Урош Петровић, а о наградама су одлучивали ученици новосадских основних школа. Друга нова категорија је ревијална селеција за анимирани филм у коме су нас одушевила нека дела, својом маштом и анимацијом, а највише „Чардак“ Милете Поштића, „Бесни авокадо“ Леона Аксина и „Еквилибријум“ Филипа Чиче.
У вези са овом селекцијом је и Мирјана Николић (62), светски славна аниматорка и стручњак за визуелне ефекте на филму, која је деценије провела радећи у студијима „Дизни“, „Пиксар“, „Дримворкс“, али и као професор на универзитетима широм света. Оданде, из Атланте, укључила се видео-везом у фестивал и била гошћа занимљивог разговора пред публиком новосадског биоскопа „Арена“. Њој је, поред Џона Малковича и Влатка Гилића припала награда за животно дело.
Сазнали смо много о овој вансеријској уметници која је средином осамдесетих завршила Електротехнички факултет у Новом Саду, али себе никада није видела као инжењеара. Још тада је била заљубљена у магију визуелних ефеката. У то време је компјутерска графика била у повоју, није било Интернета, није било мобилних телефона, а ни уџбеника. Пронашла је да се код нас једино београдски институт„Михајло Пупин“ бавио рачунарском графиком на највишем новоу и отишла је тамо да спреми свој дипломски рад. Већ крајем те деценије је спаковала два кофера и слетела у Њујорк јер је чула да тамо постоји висока школа технологије са добром лабораторијом. Али, како је дошла, тако се лабораторија одвојила од школе и студенти више нису имали бесплатну практичну наставу.
Потрага за дигиталним сновима одвела је Мирјану до Калифорније. Замало. Баш кад је требало да крене десио се страшни земљотрес који је погодио Калифорнију, разрушио град Санта Моника, где је Мирјана требало да ради, и оданде су јој јавили да остане тамо где је. Али, тада се дешава прекорет. Успех Спилберговог филма „Парк из доба јуре“ је направио револуцију у дигиталној анимацији и одједном је сваки филмски студио у Америци желео да има компјутерске стручњаке и аниматоре.
Тако је Мирјана без по муке добила посао у „Дизнију“ и брзо се доказала у чувеном дугометражном цртаћу „Краљ лав“ (посебно у сцену стампеда крда бивола). Мирјана подсећа да у то време још нису постојале школе за графику и да је тек понеки професор на понеком универзитету имао понеко предавање на тему графике у оквиру катедре за компјутере. Истовремено се јавила потреба за неограниченим бројем радних места баш у тој области. „Била је то златна грозница компјутерске анимације“, наглашава Мирјана и додаје да је врхунац тог узлета био филм „Прича о играчкама“ када су студији схватили да цео филм, а не само поједине сцене, може да се направи помоћу компјутера.
После неколико година стагнације и рада са истим средствима, сада је, каже виртуелна гошћа Новог Сада, поново наступио Елдорадо за оне који владају анимацијом и дигиталним вештинама, а посебно вештачком интелигенцијом. „Ово је време када се поново креће од нуле, јер не постоји школа за вештачку интелигенцију и знање са курсева плус сопствена машта и таленат је све што вам је потребно“, каже Мирјана додајући да је Нови Сад на прагу да постане један од светских центара анимације и индустрије видео-игара, са традицијом коју има и садашњим актерима у тој области.
Сарадња са Кубом
Нови Сад филм фестивал и Кубански институт за филмске уметности и индустрију потписали су Меморандум о сарадњи, са циљем размене стручног знања и ресурса и заједничких иницијатива. Меморандум је потписан у Галерији ликовне уметности поклон-збирци Рајка Мамузића, а потписницу си били директор Фестивала Вања Хован и Алексис Тријана Ернандес, директор кубанског Института.
„Надам се да је овај Меморандум о сарадњи заправо само почетак једног великог партнерства, а извесно је да је за Нови Сад и за наш фестивал ово једно ново поглавље. Верујем да ћемо у наредних пет година имати прилику да остваримо све што имамо у плану. Овакве интеркултуралне размене и сарадње су увек инспиративне и плодоносне јер нуде могућност да сагледамо другачије теме, упознамо другачију публику, а изнад свега – да схватимо колико тога заправо имамо заједничког”, изјавио је Хован.
Током наредних пет година очекује се да филмаџије из двеју земаља узајамно присуствују фестивалима у партнерским регионима, реализују копродукцију аудио-визуелног садржаја, привлаче глобалне инвестиције те организују размене студената, глумаца, редитеља, продуцената и других филмских радника.
Стиже „Воља очева“?!
Једини домаћи филм у такмичарском програму „Воља синовљева“ представили су редитељ Немања Ћеранић и директор фотографије Игор Маровић. Редитељ биоскопских хитова попут „Лихвара“ и „Недеље“ причао је о томе како су он и сценариста Страхиња Маџаревић још као деца желели да снимају филмове на којима су тада одрастали – они холивудски из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Говорио је и о томе како се овај њихов „српски историјски спектакл“, инспирисан грчком митологијом, рок музиком, филмом „Ратници подземља“ Волтера Хила, каубојима и самурајима, снимао десет година, „са хиљаду и једном проблемом у том периоду“, да је на половини снимања пре осам година нестало новца и да га није било све док неколико година касније нису договорили снимање серије. Сада већ има у плану и филм чија прича претходи „Вољи синовљевој“ и звао би се „Воља очева“. „Само што бих сада тражио боље услове за рад“, казао је Ћеранић.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: НСФФ и С. Јокановић