Иако има осамдесет и три године, Пол Верховен није изгубио оштрицу свог редитељског талента. Кад год видимо његово име на најавној шпици филма, знамо да нам следи провокација за очи, мозак и уши. Такви су били његови рани холандски филмови, попут „Ратлука“ (1973), каснији холивудски хитови („Тотални опозив“, „Робокап“, „Ниске страсти“ или „Свемирски војници“) и новији које је снимао након повратка у Европу – „Црна кутија“ (2006) или „Она“ (2016). Бавио се фашизмом, цензуром, Другим светским ратом (провео га је под бомбама, са родитељима, у Хагу) и људском природом.
У облаку религиозне екстазе и опседнутости, монахиња Бенедета с почетка 17. века у Италији показала је како може да освоји другу жену, колегиницу Бартоломеју из истог манастира, али што је још важније, и да стекне моћ у свету који на земљи контролишу мушкарци, а на небу Отац и Свети дух. Монахиња Бенедета је претерала у својим религиозним и сексуалним играма, па је 1619. доспела на суд, а четири године касније и на ломачу (у филму, а у стварности „само“ у тамницу). То је укратко прича филма „Бенедета“, управо приказаног на Фестивалу ауторског филма, а који ускоро стиже и у биоскопе.
Пол Верховен је филм премијерно приказао на Канском фестивалу где је стигао са главним глумицама Виржини Ефиром и Дафне Патакијом. Европске звезде Шарлота Ремплинг и Ламберт Вилсон, које играју споредне улоге, нису стигли на Азурну обалу. Филм је подигао прашину, о сценама љубави две жене у којима се све види доста се причало, али ништа није било довољно да филм добије боље критике. Заиста – можда је тема важна и јединствена, али на екрану делује помало равно и – већ виђено. Недостојно имена и година Пола Вергховена. Тиме и почињемо интервју који смо водили у једном канском хотелу, са маскама преко уста и носева.
Скидање је нормално
Шта кажете на прве критике, нису баш најбоље?
– Нисам сигуран да ли је због религије или нагих људских тела. Док сам служио војску, пре моје филмске каријере, тамо се исто дешавало што и у манастирима. Када људи кажу како је то ужасно, они не схватају да су тиме већ искорачили из стварног живота. Нисам ја ништа измислио, само показујем шта се дешава. Имам псе код куће и видим да се некад воле са супротним полом, некад са истим, то је природа. На крају, људи обично скидају одећу када воде љубав, не знам заиста зашто гледаоце то толико узбуђује.
Изгледа да се човечанство у смислу пуританизма вратило у сопствену прошлост: да ли се слажете и шта мислите зашто је тако?
– Када сам био млад, седамдесетих година, било је нормално да већина жена на плажи буде у топлесу. То никоме није било необично, није се обраћала пажња, није било воајера. Сада, то изгледа као да је био само тренутак слободе. Људско тело је поново постало забрањено воће. Имам теорију да се све то понавља у циклусима и да ће овај пуританизам поново проћи. Било би лепо да људско тело не буде света тајна као што је данас, све више. Али, ја нисам направио еротски, већ историјски филм!
У праву сте, често су историја или историјске поуке у Вашим филмовима. Који период највише волите?
– То не могу да кажем, јер генерално волим да истражујем по прошлости, да сазнајем шта се и зашто дешавало, од антике до фашизма.
Зашто сте годину дана чекали да већ готов филм прикажете у Кану и на великом платну. Немате поверење у телевизију и кућне биоскопе?
– Не, није само то, био сам принуђен да чекам оволико дуго. Филм сам снимио 2018. године, после чега сам морао да идем на операцију кука која је имала своје компликације. Онда је дошла пандемија, Кански фестивал је био отказан и чим је обновљен, филм је приказан. Сада, у Кану, када сам га први пут гледао после толико времена, имао сам чудан осећај да уопште не гледам нешто што сам ја створио. На тренутке бих помислио „ах, ово може боље“ или „оно је требало урадити другачије“… Тек на средини филма, почео сам да га осећам као да је мој.
Лезбејке на ломачи
Како сте дошли до ове необичне приче?
– Мој холандски сценариста и пријатељ Давид Бирке дао ми је књигу професорке историје Џудит Браун „Нескромна дела“, написану пре више од тридесет година, коју сам одмах видео као идеалну за филм, јер сам схватио да је то потпуно непозната прича, јединствена у свету, о том суђењу у италијанском граду Пески. Ауторка књиге је случајно дошла до ње истражујући неке сасвим друге теме у архивама Фиренце. Нашла је документ о суђењу монахињама због лезбијске љубави и Бенедетине тврдње да комуницира са Исусом Христом који јој се чак удварао. Исповест Бартоломеје била је толико детаљна, од тога шта су радиле у кревету до онога како су размишљале о свему и како се околина односила, да је записничар морао да исправља и ублажује оно што је првобитно записао. То се све види у оригиналној књизи. У то време није ни постојала реч за лезбејство.
Шта сте Ви лично додали у филм, чега нема у књизи?
– Ништа, све има у књизи, једино што се не односи све само на Бенедету и Бартоломеју, већ и на оно доба генерално. Мислио сам да треба да имам поштен однос према историји. У стварности, њих две нису користиле сексуално помагало, посебно не оно са ликом Девице Марије, али постоји разлог зашто је то у филму. У оно време сматрало се да је љубав између две жене немогућа јер жену не може да привуче сексуално друга жена, већ само мушкарац и то зато што је мушкарац по себи супериорно биће у односу на жену. У књизи професорка Браун објашњава друштвене услове тог доба и напомиње да би жене биле „само“ кажњене уколико би биле ухваћене у љубавном чину са другом женом, а уколико би уз то користиле и помагала, биле би спаљене на ломачи. Значи, историјски, то је тачно, само што Бенедета и Бартоломеја нису користиле помагало. Због драматике филма унео сам тај део, јер би било прилично незанимљиво да заврше у затвору уместо ма ломачи. Додао сам и побуну народа против папиног изасланика. Оне су се заиста дешавале, али не у овом случају.
На новинарској пројекцији публика се смејала сценама са сексуалним помагалом: то сте хтели?
– Да, надао сам се да поједини делови филма неће изгледати превише тешко, што заправо јесу. Међутим, не би на филм требало гледати као на фарсу. Он је само повремено духовит из наше данашње перспективе, али само до тренутка самоубиства. Тада постаје трагедија. У већини мојих филмова, ма колико у њима било насиља или секса, увек сам тежио да то буде лако и пријемчиво за гледаоце. Ипак, невероватно ми је да се појединци толико везују за детаље попут сексуалних помагала. Па у Италији тог доба цветала је дилдо-индустрија, помагала су се извозила у целу Европу, а данас се чудимо томе?!
Шерон Стоун измишља
Јесте ли помислили да је право виђење случаја оно које говори мушки редитељ 21. века о женама средњег века?
– Али, то није моје виђење, то је исповест тих монахиња, нисам ништа ја морао да замишљам, оне су све описале. Плус, књигу о томе написала је жена, директор фотографије на овом филму је жена, тако да не може ни у једном случају да се каже да је ово мушки поглед на женску сексуалност. Друго, ја сам увек поштовао жене, са једном сам и ожењен више од педесет година, имам и две одрасле ћерке…
А оптужбе за бласфемију, искривљење религије?
– Не знам како може бити бласфемија нешто што се заиста догодило, макар и пет векова раније?! То је погрешно виђење ствари. Историја не може да се мења, можеш само да кажеш да ли је нешто што се догодило било добро или лоше, а не да мењаш ствари.
Е, сада долазимо баш до тога: ко је променио историју, Ви или Шерон Стоун? Она Вас је у својој аутобиографији недавно оптужила да сте је искористили за сцену у филму „Ниске страсти“ у којој прекршта ноге док гледаоци виде да нема гаћице?
– У добрим смо односима и ту нашу контроверзу свели смо на чињеницу да се она и ја различито сећамо истих догађаја. Моје сећање је истинитије, да тако кажем. Како можеш да снимаш такву сцену, а да не знаш шта радиш? Испричао сам јој да је та сцена заснована на мом искуству из студентских дана у Лајдену. Једна девојка на студентским забавама није носила гаћице и стално је прекрштала ноге. Мој другар јој је једном приликом рекао да тако можемо да видимо њену вагину, нашта је она одговорила: „Наравно да можете, зато ово и радим“! Открићу вам и малу тајну…
Само напред!
– Та сцена није била изричито таква у сценарију, само посредно су друга два лика говорила о томе шта се догодило у полицијској станици. Шерон је одлучила да баш тако сними ту сцену и подари ми је као поклон за филм. Моја жена и цео тим су били присутни и знају како је било. Шерон је најпре говорила да није знала шта ради, да сам је преварио, а када сам ја проговорио, онда се кориговала и променила причу. Рекла је да ме је ошамарила када је схватила како та сцена изгледа, што такође није тачно. Сада ни то више не спомиње.
Како сте у „Бенедети“ радили са Виржини Ефиром? Да Вас и она једног дана не оптужи за искоришћавање?
–То је сасвим друга прича. И Виржини као Бенедета и Дафне Патакија која игра Бартоломеју, добиле су сценарио, чак и цртеже сценографије и простора како треба да изгледају сцене из филма. Све су могле да виде и, верујте, никада нисмо повели реч о свлачењу одеће. Оне су веровале мени, ја сам веровао њима. Тек тада сам сазнао да у Америци постоји особа која на филмовима ради као „координатор за интимне сцене“! Преговара између редитеља, глумаца, директора фотографије о томе докле се иде са голотињом и како се снима. То је заиста смешно, а не дилдо са ликом Девице Марије.
Пише Срђан Јокановић