Према подацима Уједињених нација, годишње седамсто хиљада особа постане жртва сурове експлоатације која има стотину лица. Међу најподложнијима ризику да упадну у канџе криминалаца који не познају државне границе, јесу избеглице и мигранти, посебно деца. Србија се бори да тај ризик смањи, а жртвама помогне да се ослободе траума и започну нови живот
Кроз такозвану „Балканску руту наде“, на чијој се траси налази и Србија, од маја 2015. до данас, прошло је више од милион избеглица и миграната. – У нашем покушају да пређемо Грчку било је више од осамдесет људи у гуменом чамцу. Када смо рекли кријумчару да не желимо тако да путујемо, уперио је пиштољ у нас и претио да ће нас убити. Имали смо избор између смрти на мору и умирања од руке кријумчара – испричао је Камал, из Авганистана, за хуманитарну организацију „Спасимо децу“ (Save the Childern), који је пре четири године у Србију допутовао са трудном супругом и трогодишњим близнакињама Патром и Атифом.
Девојка К., из једне афричке државе (пуне податке о особама не објављујемо због њихове безбедности), упутила се у Хрватску, на школовање. „Предусретљиви“ људи из њене земље, за позамашну суму новца, дали су јој и писмо образовне установе да је примљена. Слетела је на аеродром у Загребу. Сама. Полицијску и царинску контролу прошла је без проблема. А онда је настао пакао.
– На аеродрому ме полиција није питала зашто, с обзиром на то да сам била малолетна, путујем сама. А требало је и то и многа друга питања да ми поставе. Да јесу, не бих доживела све те грозоте. Само ја знам кроз шта сам прошла док нисам стигла у Србију. Нисам ни знала кад сам прешла границу између Хрватске и Србије. Људи из Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација (УНХЦР) који су ме овде прихватили, рекли су ми да ћу у Србији добити све што ми је потребно. Тако је и било – каже. У Србији је установљено да је К. жртва трговине људима. Још има трауме, ноћне море, пати од депресије. Добила је азил на пет година. – Желела бих да све грозно што ми се десило заборавим. Али моја, као и срећа осталих избеглица, је – „на чекању“. Овде се осећам примљеном, усвојеном, а желела бих да се осећам прихваћеном. Да добијем посао, да зарађујем за живот, а не да тражим помоћ. Да ми нико не набацује на нос да сам избеглица.
Наставак прочитајте у броју 3148.