ВРЕМЕПЛОВ „ИЛУСТРОВАНЕ“
Три брата једнака

Шетајући ужичким улицама књижевник Арсен Диклић просто, каже, није веровао својим очима. Наједном је спазио три потпуно иста малишана. Због тога кад је дошао у кућу свога пријатеља из Ужица, инжењера Душка Гајића, још с врата је упитао:

–Дуле, да ли се мени привиђа, иако нисам ништа попио, или сам малопре стварно на улици срео три потпуно иста дечака!?

–Јесте, јесте, чика-Арсене – прискочила му је у помоћ домаћинова ћеркица Гоца. – То су моји другови из забавишта Драган, Вељко и Никола. Њих је мама, кажу, одједном родила. Мене Никола стално у забавишту држи за руку.

–А како знаш који је од њих тројице Никола? – упитао је у чуду Диклић. Мала Гоца је на то одговорила:

–Па, ја то и не знам, чика-Арсене…

Овај сусрет Арсена Диклића са ужичким тројкама био је пресудан да браћа Драган, Вељко и Никола Гордић већ у седмој години постану филмски глумци и ових дана се нађу у екипи филма „Хајдучка времена“, који редитељ Владимир Тадеј са Борисом Дворником, Николим Симићем, Ружицом Сокић и другима снима на Плитвицама. Ужички малишани су у филмској екипи као и свакодневном животу због своје невероватне сличности изазвали низ комичних ситуација.

Млади супружници инжењер Вујо Гордић и његова супруга Мира, обоје запослени у ужичком „Првом партизану“, поред ћеркице Наташе која је тада имала тринаест месеци са нестрпљењем су очекивали принову. Обоје су прижељкивали да после ћерке, наравно, добију сина. И, жеља им се испунила. Али – троструко! Мира је 8. фебруара 1969. године родила три здрава и напредна мушкарчића.

Била је то прворазредна сензација у граду на Ђетињи коју су све дневне новине тада објавиле, а младим супружницима са свих страна стизале су честитке. Родитељи су били пресрећни, нарочито отац Вујо. Само, није било лако гајити ћерчицу и још три сина. Али, као што то често бива, у помоћ је прискочила бака Радосава.

Кад су тројке поодрасле и кад су их поносни родитељи и бака почели да изводе на улицу, били су у центру пажње Ужичана и убрзо су постали миљеници и понос целог града.

Толико су, као што се и на нашим фотографијама  види, слични један другом да их и родитељи с муком препознају. Чак сва тројица немају исти зуб у горњој вилици. Због тога су с њима доживели низ симпатичних згода и незгода о којима су нам причали док смо били гости у њиховом лепо уређеном трособном комфорном стану, у блоку „Златибор“, у ценру Ужица.

 

Богосав Марјановић

Снимио: М. Чекић

(објављено 17.8.1976)

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању