„Кренули смо у колони, са трактором и оно мало што смо могли понети. Мајка је вукла бабу на ћебету, јер није могла да хода. Више се нисмо враћали“, сведочи Мира Ј., избеглица из околине Книна, која данас живи у Новом Саду.
Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године Олују оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид иако светски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида.
Војно-полицијска акција Олуја почела је, како смо рекли, 4. августа 1995. офанзивом хрватске војске и полиције, те јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштени Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији. Према подацима Документационо-информативног центра „Веритас”, током Олује је протерано више од 220.000 Срба, а на евиденцији су имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и после ње. Од тог броја, чак 1.236 су цивила (65 одсто), а око три четвртине били су старији од 60 година.
Непрегледне колоне возила, трактора, свих могућих превозних средстава, натоварених оним што су јадни људи у брзини могли да покупе и понесу из својих кућа и домова, кретале су се полако преко српских територија у БиХ ка Србији, тражећи спас од авиона који су надлетали ширећи страх. Иако су у колони били махом цивили, жене, деца и старији људи, то није спречило хрватску авијацију да у два наврата, 7. августа код Бравског, и 8. августа код села Сводна, такође у БиХ, бомбардују конвоје избеглица. Идентификовано је дванаест цивила који су убијени у ова два напада, међу њима и четворо деце. Изјава сведока заведеног под бројем 56 о овим нападима, цитирана је на суђењу генералима Хрватске војске, Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку, који су били оптужени за убиства, депортације и нечовечно поступање према српским цивилима током операције Олуја. Међутим, бомбардовање конвоја избеглица није било део њихове оптужнице. Сви су ослобођени кривице.
Доказе о овим злочинима су углавном прикупљале антиратне невладине организације, али Хрватска никада никога није процесуирала за овај злочин, а поједини њихови званичници су покушали да ове нападе оправдају као легитимну војну операцију која је изазвала „колатералну штету”.
И док су колоне прогнаних Срба, данима страдале на том дугом путу без повратка, без довољно хране, воде и основних хигијенских услова, дотле су у њихове куће упадали хрватски домобранитељи, пљачкали их, палили, рушили. Око 20.000 српских кућа је спаљено, минирано или на други начин уништено у данима и недељама након акције. А уништавање је обухватало и школе, цркве, гробља и друге српске објекте.
Пише: Сања Лазаревић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању