ONE MENJAJU SRBIJU I SVET
TRI GRACIJE NAŠE NAUKE

Piše Milica Stamatović

Fotografije Miloš Lužanin

 

Fond za nauku Republike Srbije osnovan je u martu 2019. Za dve godine je otvorio je pet programa za finansiranje naučnih projekata koji podižu kapacitete mladih istraživača, pomažu rešavanje problema koje je izazvala pandemija, povezuju naučnike u Srbiji sa srpskom naučnom dijasporom i podstiču kreiranje novih tehnoloških dostignuća uz pomoć veštačke inteligencije koja će olakšati svakodnevni život ljudi. Do sada je odobreno finansiranje 177 naučnih projekata na kojima je angažovano više od osamsto istraživača od koji su 447 žene. U toku je, između ostalih, i realizacija Programa za razvoj projekata iz oblasti mladih istraživača. Na čelu tri takva projekta nalaze se tri izuzetne mlade dame, koje naš list u ovom broju predstavlja, a sigurni smo da će i mnogi drugi mladi naučnici iz ovog Programa dobiti mogućnost da ih naši čitaoci upoznaju.

 

DR MILICA ĐURIĆ JOVIČIĆ, direktorka Fonda za nauku Republike Srbije

Hod na visokim potpeticama

 

„Verujem da je rad sa vrednim mladim ljudima koji su puni entuzijazma i želje za uspehom, zapravo, eliksir mladosti. Zadovoljstvo je biti uz njih, podržavati ih u svemu što možete, gledati kako se razvijaju i lično i profesionalno“, kaže naša sagovornica, koja i sama, iako vrlo mlada, ima već vrlo i uzbudljivu bogatu naučnu karijeru

Piše Milica Stamatović

Fotografije

Fond za nauku Republike Srbije (FzN) osnovan je u martu 2019. Za dve godine je otvorio pet programa za finansiranje naučnih projekata koji podižu kapacitete mladih istraživača, omogućavaju rešavanje problema koje je izazvala pandemija, povezuju naučnike u Srbiji sa srpskom naučnom dijasporom i pomažu kreiranje novih tehnoloških dostignuća uz pomoć veštačke inteligencije koja će olakšati svakodnevni život. Do sada je odobreno finansiranje 177 naučnih projekata na kojima je angažovano više od osamsto istraživača od koji su 447 žene. U toku je, između ostalih, i realizacija Programa za razvoj projekata iz oblasti mladih istraživača, a naš list je u prošlom broju pisao o tri uspešne naučnice koje su na čelu tri takva projekta.

FzN planira da uskoro, čim pandemija virusom korona to dozvoli, otvori nove programe usklađene sa strategijom nauke i nacionalnim prioritetima. U ovoj godini počinje i realizacija projekata u okviru Programa IDEJE koji je namenjen svim temama i naučnim oblastima. Očekuje se da će u 2021. na programima FzN biti angažovano više od dve hiljade istraživača.

Dr Milica Đurić Jovičić je na čelu ovog Fonda od njegovog osnivanja. Završila je Elektrotehnički fakultet, gde je i doktorirala pre tridesetog rođendana. Njena naučno-istraživačka karijera je sve drugo samo ne „naučno dosadna“.

Kako je NASA dospela do Vas?

– Naši bivši studenti su, zapravo, bili inicijatori svega. U pitanju je grupa mladih, talentovanih inženjera koji su tek diplomirali i započeli svoje karijere na različitim mestima, ali koji su zajedno želeli da doprinesu istraživanjima na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Njihov projekat je bio koncept energetski efikasnog i spretnog drona koji pomaže kosmonautima u kretanju i prenosu stvari u bestežinskom stanju unutar svemirske stanice. Inovativnost njihovog koncepta je bila zasnovana na tome da u svemiru nema gravitacije, a u stanici ima vazduha. Zahvaljujući tome dron troši izuzetno malo energije kada lebdi (kao pauk), a, kada je potrebno, vrlo lako se pomera propulzijom vazduha (kao pčela). Odatle i naziv kopcepta i tima ArachnoBeeA.

Razvoj takvih rešenja nosi posebnu odgovornost kada su u pitanju primene u svemiru, i tu je potrebno da sve bude besprekorno urađeno i testirano, jer su greške tamo gore jako skupe i teško ispravljive. NASA je prepoznala značaj ovog rešenja i stoga pozvala celu grupu na sastanak i upoznavanje, kao i inženjere iz drugih zemalja tako da je celo iskustvo bilo jako dragoceno na mnogo načina. Što se tiče posete NASI i Kejp Kaneverelu, bili smo odlično primljeni i naši domaćini su nam pokazivali brojne probleme na kojima rade ili rešenja koja razvijaju.  Bili su iznenađeni širinom znanja naše ekipe, a mi smo se još jednom uverili da je to posebna vrednost našeg obrazovanja.

Prisustvovali ste i poletanju rakete. Koje je najupečatljivije iskustvo sa tog događaja?

– Bili smo njihovi VIP gosti na samom poletanju, ali je taj dan za kada je sve planirano došlo do kvara senzora i lansiranje je bilo odloženo za naredni dan, a zatim zbog nepovoljnih vetrova za još jedan, zatim je ponovo odloženo, i tek četvrtog dana je lansiranje uspelo. Ovo je takođe bila jako vredna lekcija, jer greške i ponovni pokušaji su sastavni deo rada i razvoja.Često idealizujumo neke druge instuticije, zemlje, uslove rada, što može uticati na gubitak samopouzdanja ili motivacije. Zbog toga je ovakav primer bio neprocenjiv kao sastavni deo istraživačkog i inženjerskog sazrevanja– iako put do uspeha nosi mnogo prepreka, bitno je raditi najbolje što možemo i biti uporan u tome.

Šta je Vaš mentor rekao kad ste mu saopštili temu Vašeg diplomskog rada i kako ste uopšte došli na takvu ideju?

– Već tokom osnovnih studija paralelno sam i radila, a pored toga imala i objavljene publikacije na međunarodnim konferencijama i u stranom časopisu kao rezultat saradnje sa jednom sjajnom istraživačkom grupom sa mog fakulteta, koja se bavi antenama, elektromagnetikom i mikrotalasima. Svi su očekivali da će mi to biti i tema diplomskog rada, ali na petoj godini sam dobila predmet Biomedicinsko inženjerstvo i instrumentacija, i tu sam uvidela koliko inženjeri mogu da pomognu ljudima kada je u pitanju zdravlje. Bili smo na jednoj proslavi kojoj je prisustvovalo mnogo žena i devojaka, sve na visokim potpeticama, a mnoge od njih su hodale nepravilno ili se žalile na bolna stopala ili leđa. Kao ljubitelj mode, ali i budući inženjer, verovala sam da lepe cipele ne moraju biti bolne, ali me je takođe zanimalo da izučim problem hoda na štiklama iz inženjerskog ugla. Rešila sam da mi to bude tema za diplomski. Time sam napustila prethodnu oblast kojom sam se bavila, i nisam ni znala da mi je taj trenutak zapravo početak karijere. Predložila sam temu: „Kako visina štikli utiče na naše držanje“ budućem mentoru, i on ju je sa zadovoljstvom prihvatio. Verujem da kada birate mentora, to mora da bude osoba koja vas podržava da se razvijate i pomerate sopstvene granice. Kada radite ono što vas zanima, onda to i nije rad nego postaje deo vas. To je nešto o čemu razmišljate sve vreme i takva posvećenost garantovano dovodi do rezultata, i to neuporedivo bolje od bilo kog zadatka koji vam neko zada. Moj diplomski je postao prototip sistema za analizu hoda, a nakon diplomiranja i istraživanja hoda na visokim potpeticama, počela sam razvoj novog sistema koji se koristi kod pacijenata koji imaju probleme sa hodom zbog neurodegenerativnih oboljenja, nakon moždanog udara ili povrede, što je ujedno i rezultat mog doktorata.

Da li zbog onog što čine svom telu treba žaliti žene koje ne skidaju obuću sa štiklom od deset santimetara i muškarce koji ne izlaze iz patika? Šta bi bilo idealno?

– Jednom kada u detinjstvu naučimo da hodamo, nikada više ne razmišljamo o tome. Tek kada se nešto desi i počne da boli, shvatimo koliko je jedan biomehanički proces složen i koliko je bitno pravilno hodati. Ovo ne podrazumeva samo adekvatnu obuću nego i korigovanje obrasca hoda, koji je, zapravo, kod mnogih ljudi nepravilan. Ukoliko nosite štikle, te nepravilnosti više dolaze do izražaja i brže utiču na zdravlje. Naravno, postoji mnogo jednostavnih trikova kojima to možete rešiti, naučiti da birate obuću, sa ili bez potpetica, ili koristiti dodatke koje omogućavaju idealnu kombinaciju cipela i anatomije vašeg stopala. Svako ima pravo da nosi ono u čemu se oseća lepo, samo to treba raditi na način koji je dobar i za vaše zdravlje – stopala, zglobove, leđa.

Vi i Vaš tim na ETF-u ste prvi na svetu napravili bežični sistem za analizu pokreta. Ipak, Vaš izum nije osvojio svet. Šta iz te priče mogu da nauče naši mladi naučnici-genijalci?

– Sve je to bio jedan veliki podvig, fantastičan proces koji je doneo puno priznanja i uspeha u svakom domenu, ali i pokazao šta znači globalna konkurencija. Istraživanje. Inovacija. Razvoj prototipa. Testiranje. Razvoj nulte serije. Testiranje. Istraživanje tržišta. Pisanje patenata. Pisanje publikacija. Nalaženje investitora. Razvoj proizvoda. Proces komercijalizacije. Uprkos svemu što smo imali i rešili, neki drugi su bili brži i imali razrađene mehanizme za razvoj i komercijalizaciju ovakvih proizvoda. Te poslednje faze bile su van naše kontrole i zavisile od dinamike i organizacije naših investitora. I to je takođe iskustvo koje rado delim sa svima, pogotovo mladim ljudima koji imaju inovativne ideje ili preduzetničke ambicije. Pored nauke i istraživanja, postoji još toliko daljih koraka koji su potrebni da bi nešto zaživelo na tržištu. Čitav niz veština koje treba takođe poznavati. Ne mislim da svi treba da znaju ili uče sve, naprotiv, mislim da svako treba da radi ono u čemu je najbolji, ali i da prepozna šta još nedostaje u timu i šta bi moglo da se doda kako bi se dostigao maksimalni potencijal. Ovo što pričam sigurno nije primenjivo na sve oblasti, ali, sa stanovišta inženjerstva, nema lepšeg uspeha nego kad nešto što je počelo kao vaša ideja u glavi, pređe ceo taj razvojni put i postane proizvod koji ljudi žele da imaju i koriste.

Inovacioni centar ETF-a je značajan deo Vaše naučne i radne biografije. Po čemu pamtite period dok ste bili na njegovom čelu?

– ICEF okuplja pametne i vredne ljude koji se bave naučnim istraživanjima i saradnjom sa privredom, domaćom i stranom. Ukoliko ste kreativni i imate dobar tim kao što ICEF ima, mogućnosti za razvoj su ogromne. Kada pomislim na ICEF, mislim na taj sjajan tim i posvećenost radu, kao i na adrenalin kada se razvija ideja, konkuriše za tender ili konkurs, kada se „pitch-uje” privredi ili investitorima, na sreću kada imate pozitivne rezultate, i zadovoljstvo kada isporučite završen posao ili kada dobijete pohvale i zahvalnicu od korisnika. Pomislim i na zajedničke proslave i druženja, koja su sastavni deo dobrog tima. Verujem da je rad sa vrednim mladim ljudima koji su puni entuzijazma i želje za uspehom, zapravo, eliksir mladosti. Zadovoljstvo je biti uz njih, podržavati ih u svemu što možete, gledati kako se razvijaju i lično i profesionalno.

Rekli ste u jednom intervjuu: „Učinićemo nauku najpoželjnijim poslom“. Kako?

– Zamislite ovako: postoji nešto što vas jako zanima, ili do čega vam je mnogo stalo. Neki problem koji želite da razumete i/ili rešite i imate ideju kako. Stavite to na papir, sastavite tim koji vam je potreban, sastavite budžet koji vam je potreban, plan rada, i onda vas neko pozove da to sve predstavite. Vi izađete pred ekspertski panel koji čine ugledni međunarodni stručnjaci i sa velikom strašću ispričate svoju ideju, problem koji želite da rešite, način na koji predlažete da se to radi. Predstavite tim i pokažete da ste sjajna grupa koja to može. Pokažete da ste mislili i o svim rizicima, i da imate rešenje i za to, kao i jasan plan rada koji pokazuje da apsolutno vladate svime. Nakon kratkog vremena, saznate da vam je odobreno sve to, i da vi i vaš tim možete da se naredne dve, tri, četiri godine bavite tim istraživanjima, obezbedili ste veće plate, sredstva za opremu, putovanja, publikacije, i sve to možete da radite u Srbiji gde su vaši prijatelji i porodica. Fond za nauku Republike Srbije kroz svoje programe i pozive upravo pruža takvu mogućnost istraživačima.

 

DR SANJA KAIŠAREVIĆ

Ne pomišljam da odem

 

Odrasla je u ambijentu u kojem su je učili da je preduslov za ostvarenje životnih ciljeva, i profesionalnih i ličnih, posvećenost, istrajnost i naporan rad u kojem je potrebno dati najbolje od sebe. Svest o tome, uz negovanje ljubavi, tolerancije i osnovnih ljudskih vrednosti, u najvećoj meri uticala je na njen životni put

Piše M. STAMATOVIĆ

Fotografije Miloš LUŽANIN

BIANCO je akronim projekta kojim sada rukovodi dr Sanja Kaišarević, vanredna profesorka na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Njen naučno-istraživački rad nije prepoznat samo u domovini, već i u inostranstvu, pa joj je tako Ministarstvo Austrije za nauku i istraživanje i Institut za Dunavski region i Centralnu Evropu još 2014. dodelilo Dunavsku nagradu za mladog istraživača. Tim na čijem je čelu istražuje neuroaktivne supstance koje na različite načine utiču na aktivnost nervnog sistema čoveka i drugih organizama.

O kojim neuroaktivnim supstancama se radi, kako one utiču, pre svega, na ljude, ali i na ostali živi svet? Kakvu će ekološku dobrobit doneti Vaša istraživanja?

– Najznačajnije supstance ove grupe su pesticidi, lekovi sa neuroaktivnim dejstvom i psihoaktivne supstance. Rezultati istraživanja sprovedenih tokom poslednjih nekoliko godina pokazali su da neuroaktivne supstance predstavljaju jednu od najznačajnijih grupa zagađujućih materija u evropskim rekama, uključujući i deo vodotoka Dunava koji protiče kroz Srbiju. Kod riba i vodenih beskičmenjaka ova jedinjenja dovode do promena u pokretljivosti, ponašanju, sposobnosti da pronađu hranu ili pobegnu od predatora, utiču na reprodukciju, a to ugrožava preživljavanje individue, ali i celih populacija. Nenamerno izlaganje ljudi neuroaktivnim supstancama može dovesti do neuroloških poremećaja, ali i do poremećaja u funkcionisanju drugih organskih sistema. Naša istraživanja doprineće identifikaciji molekularnih mehanizama dejstva i definisanju osetljivih biomarkera efekta neuroaktivnih supstanci koje se najčešće detektuju u akvatičnoj sredini. Takođe, ukazaćemo na prioritetne supstance koje se naročito ističu po štetnim efektima na ne-ciljne vrste i zahtevaju dalja ispitivanja radi definisanja njihove toksičnosti. Ekološka dobrobit naših istraživanja ogleda se u obezbeđivanju podataka značajnih u zakonodavstvu iz oblasti zaštite životne sredine, ali i u razvijanju savremenih istraživačkih pristupa u regulatornoj toksikologiji i ekološkoj proceni rizika.

Novi Sad je Evropska prestonica kulture. Šta mislite da je u Vašem gradu gorući ekološki problem i šta još treba da se uradi da bi postao i Zelena prestonica Evrope?

– To je definitivno problem izlivanja komunalnih otpadnih voda direktno u Dunav, jer u Novom Sadu ne postoji postrojenje za prečišćavanje ovih voda. Stručna javnost je, u saradnji sa lokalnim vlastima, bila uključena u pokušaje rešavanja ovog problema. Predložena je lokacija za postrojenje, urađen je veliki broj elaborata i idejnih rešenja, velike kompanije su zainteresovane za ovaj posao, ali se na realizaciju još uvek čeka. Ujedno, ovo je i problem koji nas je podstakao na ispitivanje efekata neuroaktivnih supstanci, jer su naša istraživanja pokazala visoke koncentracije ovih jedinjenja u tkivima riba koje su bile izložene otpadnim vodama. Bojim se da Novi Sad još neko vreme neće poneti titulu Zelene prestonice Evrope.

Što se tiče titule Evropske prestonice kulture, ona me izuzetno raduje, u gradu su već vidljivi rezultati ulaganja, a sa nestrpljenjem očekujem nove sadržaje čim prilike dozvole da uživamo u njima.

U kakvom ambijentu ste odrasli i šta ste najvrednije poneli iz porodice?

– Učili su me da je preduslov za ostvarenje životnih ciljeva, i profesionalnih i ličnih, posvećenost, istrajnost i naporan rad u kojem je potrebno dati najbolje od sebe. Svest o tome, uz negovanje ljubavi, tolerancije i osnovnih ljudskih vrednosti, u najvećoj meri je uticala na moj životni put. Nisam sigurna da je i u vremenu koje je pred nama ključ za uspeh isti kao i u doba mog odrastanja, ali sam sigurna da za unutrašnju sreću, mir i celokupno zadovoljstvo životom – jeste. Zato već sada pokušavam i svojoj deci da usadim iste vrednosti koje su meni usadili roditelji, škola, knjige, i čiju ispravnost sam kasnije i sama spoznavala kroz život.

Šta je najlepše što ste, tokom putovanja, imali prilike da vidite u Srbiji i po svetu?

– Volim da putujem. Gde god da se nađem, osećam kao da to mesto na neki način pripada i meni, pa se na putovanjima gotovo nikada ne osećam kao gost. Kad putujem Evropom, uvek me oduševi očuvana arhitektura gradova koji vekovima zadržavaju autentičan izgled. Profesionalno, fascinira me opremljenost laboratorija i finansijska neopterećenost sa kojom se upuštaju u istraživanja. Svoj odnos prema Srbiji mogla bih da uporedim sa odnosom prema bliskim članovima porodice ili prijateljima iz detinjstva – bezuslovna ljubav zbog topline, sigurnosti i spokoja koji osećam u njihovom prisustvu, a uprkos svim manama. Mislim da su najveće bogatstvo Srbije njeni ljudi, bogati duhom, empatijom i solidarnošću koji ih ne napuštaju ni kada je najteže. Kada tome pridružim lepotu naše prirode i kulturnog nasleđa, dobijam suštinu koja je odavno postala deo mog bića i zbog koje nikada nisam pomišljala da živim negde drugo.

Kada bi Vam sada država dala milion evra da uložite u posao po svom izboru, šta bi to bilo?

– Sigurno bih ostala na svom terenu. Sredstva bih uložila u razvijanje bioeseja visokih performansi za detekciju neuroaktivnih supstanci u različitim komponentama životne sredine – vodi, sedimentu, zemljištu, a na osnovu merenja specifičnih biomarkera efekta u određenom biološkom sistemu. Slični testovi su razvijeni i u širokoj su upotrebi za određene grupe zagađujućih materija kao što su jedinjenja slična dioksinu i ksenobiotici sa hormonskom aktivnošću, ali ne i za neuroaktivne supstance. Osim u naučnim istraživanjima, bioeseji nalaze primenu u biomonitoringu, a njihova komercijalna dostupnost zainteresovanim laboratorijama učinila bi ovakvu investiciju ekonomski  isplativom.

 

DR IRENA ARANĐELOVIĆ

Na putu bez kraja

Ona i njen tim nadaju se da će motivisati autoritete iz oblasti javnog zdravlja da razmotre uvođenje molekularnog nadzora nad pretećim patogenima kao najefikasnijeg za predviđanje, pravovremenu detekciju i prevenciju pojave nekih novih epidemija izazvanih zoonotskim RNK virusima i multirezistentnim bakterijama

Piše M. Stamatović

Fotografija Miloš Lužanin

 

Pre tri godine specijalizirala je medicinsku mikrobiologiju, a trenutno je docentkinja na Institutu za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. IN-DEPTH  je projekat kojim dr Irena Aranđelović sada rukovodi, a koji realizuje Program za izvrsne projekte mladih istraživača  (PROMIS) Fonda za nauku.

Od dolaska na Institut za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, fokus istraživanja dr Aranđelović su mikobakterije, pre svega Mycobacterium tuberculosis, kao jedan od deset vodećih uzročnika smrti ljudi na globalnom nivou. Kao dobitnik stipendije FEMS (Federacije evropskih mikrobioloških društava) imala je priliku da tokom 2014. i 2015. boravi u Laboratoriji za molekularnu i eksperimentalnu mikobakteriologiju Istraživačkog centra Borstel u Nemačkoj. U Borstelu je uradila i najveći deo svoje doktorske disertacije, koji se odnosio na ispitivanje filogenetskih karakteristika multirezistentnih sojeva Mycobacterium tuberculosis izolovanih u Srbiji u periodu 2008–2014.

Usledile su saradnje sa Oksfordom i Varšavskim univerzitetom. Šta su Vam one donele?

– Saradnja sa laboratorijom u Nemačkoj je jedno od najdragocenijih iskustava u mojoj karijeri. Upravo zahvaljujući toj saradnji, dobila sam priliku da učestvujem u jednom od najvećih projekata današnjice, pod akronimom CRyPTIC, koji su inicirali istraživači sa Oksforda, a čiji je osnovni cilj analiza primene savremenih molekularno-bioinformatičkih metoda u predviđanju osetljivosti i rezistencije M. tuberculosis na antituberkulozne lekove, kako bi dijagnostika tuberkuloze bila brža, a istovremeno i dovoljno precizna da se na osnovu rezultata dijagnostike može primeniti individualni terapijski režim. Jednostavno rečeno, da svaki pacijent dobije upravo onakvu terapiju kakvu zahteva genetički profil izolata M. tuberculosis iz njegovog uzorka. U prvu CRyPTIC studiju uključeno je preko 10.000 izolata M. tuberculosis iz celog sveta, od čega 113 iz Srbije, a rezultati su objavljeni u časopisu The New England Journal of Medicine 2018. Saradnja sa Istraživačkim centrom Borstel i Univerzitetom iz Oksforda je nastavljena, a podaci o sekvenciranju genoma multirezistentnih sojeva M. tuberculosis izolovanih u Srbiji uključeni su i u dalja CRyPTIC istraživanja, koje se primarno bave ispitivanjem primene mašinskog učenja u analizama osetljivosti M. tuberculosis na antituberkulotike. Sa druge strane, saradnja sa Institutom za mikrobiologiju, Fakulteta za biologiju Univerziteta u Varšavi, odnosi se na genotipizaciju bakterije Mycobacterium kansasii, u cilju otkrivanja njene globalne prevalencije u kontekstu sociodemografskih i kliničkih podataka o pacijentima kojima je dijagnostikovana infekcija ovom bakterijom. Inače, M. kansasii smatra se jednom od najvirulentnijih netuberkuloznih mikobakterija čiji je značaj kao uzročnika humanih infekcija u sve većem porastu, kako u svetu, tako i u našoj zemlji.

* Šta su RNK virusi i zašto su virusi iz slepih miševa, pacova i komaraca u fokusu istraživanja IN-DEPTHA? Kakvu bi praktičnu korist rezultati istraživanja mogli da daju kad je reč o zdravlju stanovništva i zdravstvenog sistema Srbije uopšte?

– RNK virusi su virusi čiji genom čini ribonukleinska kiselina (RNK). Za razliku od DNK virusa, koji su već dugo patogeni čoveka i samim tim su mu kao domaćinu evolutivno bolje prilagođeni, većina RNK koji inficiraju ljude su takozvani zoonotski virusi, što znači da se na čoveka prenose sa životinja. S obzirom na to da je učestalost prenosa ovih virusa sa životinja na čoveka u kontinuiranom porastu, zoonotski RNK virusi smatraju se takozvanim pretećim patogenima i kao takvi predstavljaju jednu od vodećih pretnji javnom zdravlju na globalnom nivou. U istinitost ove činjenice uverili smo se na primeru pandemije kovid 19, bolesti čiji je uzročnik  upravo jedan od mnogobrojnih zoonotskih RNK virusa.

U fokusu našeg istraživanja su virus Zapadnog Nila i „usutu“ virus koje prenose domaći/kućni komarci, zatim „hantavirusi“ iz pacova u gusto naseljenim gradskim površinama i slepih miševa, izlovljenih u njihovim prirodnim staništima. Već tokom prvih šest meseci projektnog ciklusa detektovali smo i molekularno okarakterisali virus Zapadnog Nila iz komaraca izlovljenih u Beogradu i okolnim opštinama. U komarcima izlovljenim 2019. u Šapcu detektovali smo i „usutu“ virus, koji spada u retke neuroinvazivne viruse i koji je prethodno samo jednom detektovan u Srbiji, i to 2014. u Vojvodini. Takođe, detektovali smo „hantavirus“ u miševima izlovljenim u prirodnim staništima, što ukazuje i na potencijalno prisustvo ovih virusa u pacovima gradskih područja.

Primena molekularno-bioinformatičkog pristupa omogućava nam da otkrijemo sve procese u genomima ovih patogena koji imaju uticaj na njihovu evoluciju i da pratimo populacije patogena na molekularnom nivou, što je od ključne važnosti za suštinsko razumevanje njihove pojave u Srbiji i ovom delu Evrope. Jedan od naših ciljeva je i formiranje nacionalne baze podataka o pretećim patogenima koja bi predstavljala osnovu za saradnju sa međunarodnim naučnim institucijama, što bi nam omogućilo da steknemo uvid u evolutivne odnose između patogena koji cirkulišu u Srbiji i onih koji su prisutni u drugim delovima sveta. Na taj način, rezultati ovog projekta upotpunili bi nacionalne programe nadzora nad pomenutim patogenima, pre svega u smislu unapređenja postojećih strategija za kontrolu, monitoring i prevenciju njihovog širenja. Nadamo se da ćemo motivisati autoritete iz oblasti javnog zdravlja da razmotre uvođenje molekularnog nadzora nad pretećim patogenima kao najefikasnijeg za predviđanje, pravovremenu detekciju i prevenciju pojave nekih novih epidemija izazvanih zoonotskim RNK virusima i multirezistentnim bakterijama u budućnosti.

*Šta je Vaša generacija očekivala da će joj diploma Medicinskog fakulteta doneti, a šta očekuju Vaši studenti danas?

– Diploma Medicinskog fakulteta stiče se, pre svega, bezrezervnom posvećenošću ostvarenju jednog od najplemenitijih ciljeva kojima čovek može težiti – sticanju znanja i veština kojima možemo pomoći bolesnima. U tom smislu biti lekar znači biti spreman da pružiš pomoć drugima u bilo kojim okolnostima, koje često nisu optimalne, a ponekad ni dovoljne da daš svoj maksimum. I moja generacija, i generacije koje upravo stasavaju u doktore medicine, svesne su činjenice da živimo u sredini u kojoj već dug period ni najperspektivnije mlade lekare ne čeka sigurno zaposlenje po završetku fakulteta. Vreme i iskustvo su nas naučili da je ovo preveliko očekivanje i zato mnogi od nas odlaze u inostranstvo u potrazi za prilikom da reše najpre svoj egzistencijalni, a potom i profesionalni status. Ipak, i dalje se nadamo da će značaj uloge mladih lekara u našem društvu konačno biti prepoznat i da ćemo dobiti priliku da i u redovnim okolnostima, a ne samo tokom pandemija, damo svoj maksimum, a istovremeno dobijemo bar elementarne uslove za pristojan život.

* Šta Vi sa Vašim naučnim statusom i referencama sebi ne možete da priuštite, što, na primer, Vaš kolega istog naučnog ranga može na Oksfordu?

–Rad u oblasti nauke je put bez kraja. I kada dođemo do nekog novog saznanja, automatski se otvaraju nove dimenzije i nova pitanja – šta još možemo istražiti, kakav uticaj novo otkriće može imati i na koji način se ono može primeniti u humanoj medicini. Na taj način smo kontinuirano suočeni sa brojnim izazovima, od neophodnosti da ispratimo problem na teorijskom nivou, čitanjem dostupne literature, naučnih radova, usavršavanjem putem poseta stručnim skupovima i laboratorija u inostranstvu sa kojima sarađujemo, do pokušaja da obezbedimo materijalne resurse i tehničke mogućnosti da istraživanje sprovedemo u delo. I dok u ovom prvom segmentu uspešno pratimo naše kolege u inostranstvu, što potvrđuje prijem brojnih naučnika sa ovih prostora u naučne zajednice širom sveta, daleko smo od mogućnosti da sveobuhvatnija istraživanja sprovedemo u delo. Kada je reč o molekularnoj mikrobiologiji, koja je fokus istraživanja našeg tima, ovo se posebno odnosi na primenu savremenih molekularnih i bioinformatičkih tehnika, koje u Srbiji, uglavnom, nisu dostupne. Osim toga, do raspisivanja konkursa za program PROMIS Fonda za nauku, tokom poslednjih deset godina gotovo da nije ni bilo konkursa putem kojih bismo mogli da pokušamo da obezbedimo sredstva. To je ključna razlika između nas i naših kolega sa Oksforda i iz drugih evropskih i svetskih centara – nedostaje nam više konkursa za nove projekte i, ukratko, više ulaganja u nauku. A ako kao društvo do sada nismo naučili da je nauka spasila svet, nadam se da ćemo to shvatiti tokom ove pandemije.

* Da nema aktuelne pandemije, kako bi izgledao Vaš slobodan vikend?

– Naučni rad ne poznaje ograničeno radno vreme, uvek je potrebno još nešto pročitati, napisati ili otići do laboratorije da se odradi deo istraživanja. Takođe, tu je i rad sa studentima medicine, specijalizantima medicinske mikrobiologije i zdravstvena delatnost. Obaveza je dosta i od kada radim ovaj posao, gotovo svakog vikenda deo vremena moram da odvojim da dovršim nešto što u toku radne nedelje nisam stigla, da pripremim predavanje, seminar, prezentaciju. Ipak, porodica je moja oaza, i trudim se da vreme sa suprugom i ćerkom uvek bude prioritet. Idealan vikend je vreme ispunjeno našim zajedničkim aktivnostima, smehom i uživanjem u prirodi, daleko od grada. Da nema aktuelne pandemije, te retke dane vikenda bez obaveza iskoristili bismo i da otputujemo van Srbije, jer nas boravak na nekim novim mestima dodatno zbliži i ispuni svežom energijom, koja oplemenjuje sve segmente naših života.

 

DR TAMARA TODOROVIĆ

Hemija je u osnovi svake ljubavi

Iako je bila veliki ljubitelj fizike i biologije, uzbudljivi eksperimenti još u osnovnoj školi doprineli su da „njena nauka” bude prirodna, ali ipak ova treća. Vreme je pokazalo da nije pogrešila. Danas uživa u nastavnom radu sa studentima i zanimljivim istraživanjima

Piše  M. Stamatović

Fotografije Miloš Lužanin

 

Vanredni profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za opštu i neorgansku hemiju, dr Tamara Todorović je rukovodilac projekta SYMBIOSIS. Na svom matičnom fakultetu doktorirala je 2010, već sledeće godine dobila je stipendiju Društva „Maks Plank“ (Maks Plank je nemački fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku). Za postignut uspeh u oblasti kristalografije 2016. stigla je i nagrada koja nosi ime po prerano preminulom srpskom kristalografu „Dr Dubravko Rodić“ koju dodeljuje Srpsko kristalografsko društvo.

*Šta Vam je donela stipendija Društva „Maks Plank“?

–Zahvaljujući njoj imala sam priliku da provedem šest meseci na „Maks Plank“ institutu za hemijsku fiziku čvrstog stanja u Drezdenu. Tokom boravka u Nemačkoj, ne samo da sam unapredila svoja znanja iz kristalografije i elektronske mikroskopije, već sam, radeći u produktivnom multikulturalnom okruženju, iskusila kako je sjajno i uzbudljivo kada možete brzo i lako realizovati svoje ideje. Ovo dragoceno isustvo pomoglo mi je da budem ne samo bolji naučnik, već i nastavnik.

* Šta očekujete da će iznedriti projekat na kojem sada radite?

–Enzimi su specijalizovani proteini koji ubrzavaju (katalizuju) hemijske reakcije u svakom živom organizmu. Bez enzima, biološki procesi bi se odvijali presporo da bi se život održao. Ovi biomolekuli imaju važnu primenu kao industrijski biokatalizatori, ali je njihova upotreba ipak ograničena zbog nedostatka stabilnosti enzima u uslovima u kojima se u industriji izvode hemijske reakcije. Problematika kojom se bavi projekat SYMBIOSIS jeste pronalaženje najpogodnijeg materijala domaćina (nosača) koji bi zaštitio molekule gosta enzima od neugodnog spoljašnjeg okruženja. U tu svrhu biće iskorišćene metal-organske umrežene strukture – materijali poznati  po ultravisokoj poroznosti i kristaličnosti. Očekujemo da ćemo tokom realizacije projekta razviti tri nova kompozitna biomaterijala sa visokim operativnim performansama i dugim poluživotom, pogodna za primenu u biotehnologiji i industriji. Međutim, cilj nam je i da razradimo dve nove univerzalne strategije za poboljšanje katalitičkih performansi biokatalizatora integrisanih u metal-organske umrežene strukture.

* Kada ste znali da će hemija bati Vaše životno opredeljenje? Da li ste nekad poželeli da „okrenete ploču“ i bavite se nečim drugim?

–Poželela sam da se bavim hemijom u prvom polugodištu sedmog razreda, a znala sam da će tako i biti već na kraju istog polugodišta. Iako sam bila veliki ljubitelj prirodnih nauka, pogotovo fizike i biologije, uzbudljivi hemijski eksperimenti su doprineli da „moja nauka” ipak bude hemija. Vreme je pokazalo da nisam pogrešila. Uživam u radu sa studentima i zanimljivim istraživanjima. Posao koji radim mi je kao hobi – verovatno zato do sada nisam poželela da „okrenem ploču“.

 

* Šta kaže Vaše iskustvo: da li je, ne samo u Srbiji,  muškarcima-naučnicima lakše da dođu do novca za svoja istraživanja i steknu viša naučna zvanja nego njihovim koleginicama?

–Nisam stekla utisak da je muškarcima-naučnicima lakše da dođu do novca za svoja istraživanja, bilo u Srbiji ili inostranstvu. Situacija je nešto drugačija u pogledu sticanja naučnih zvanja, ali je to pre uticaj evolucije nego podređenog položaja žena u nauci. Kriterijum za finansiranje naučnog istraživanja bi trebalo da bude kvalitet istraživanja, a ne pol naučnika. Ipak, zahtev za postojanje takozvanog balansa polova u okviru istraživačkog tima nije loš jer može da podstakne uključivanje više žena u naučno-istraživački rad, ali ujedno ovaj zahtev ne bi trebalo da bude presudan.

* Kada biste bili u prilici da održite prvi čas hemije u sedmom razredu osnovne škole, šta biste rekli učenicima: Hemiju ćete zavoleti zato što….

–… je u osnovi svake ljubavi hemija! Hemija je u nama i svuda oko nas, a razumevanje hemijskih procesa vodi nas korak bliže razumevanju sveta.