Југоисточна Азија је средином новембра била глобална светска позорница, домаћин састанака лидера из читавог Индо-пацифичког региона и шире. Почело је у Камбоџи 11. новембра самитима десет земаља Југоисточне Азије (АСЕАН) и њених 18 партнера из Форума Источне Азије, потом су државници из Групе 20 (Г20) најразвијенијих и највећих привреда у успону заседали 15. и 16. у Индонезији, да би караван на највишем нивоу прешао на Тајланд, на скуп Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕК) који је окончан 19. новембра.
Самити су, према оценама аналитичара, послужили корисној сврси. САД и Кина, чији се билатерални односи сматрају најважнијим у савременој међународној заједници, ублажиле су оштру реторику, а назиру се контуре новог уједињеног фронта већине земаља у развоју са глобалног Југа, против растућег протекционизма. Поврх тога, ове дипломатске иницијативе у делу планете који има све већи међународни економски и политички значај иду у прилог тврдњи о “Азијском моменту”. Овај термин је сковао кинески шеф дипломатије Ванг Ји, а заправо би тај „моменат“, сматрају упућени, могао да траје век и више.
На дуго очекиваном састанку председника Кине и САД-а, који се одвијао на маргинама самита Г20, на сунчаном индонежанском острву Бали, уместо тврдог суочавања уследило је благо попуштање затегнутости између две суперсиле, усред опште забринутости због погоршања геополитичких и економских перспектива. И Кина и САД су показале стратешку зрелост, а председник Си је прикладно приметио: „То очекује међународна заједница“.
Највише пажње, због могућег утицаја на међународне прилике привукао је самит на Балију. Група Г20 обухвата 60 процената светског становништва, две трећине копнене масе Земље и 75 одсто светске трговине, те 80 процената глобалног бруто домаћег производа.
Појављујући се на светској сцени после изузетно успешног 20. националног конгреса Комунистичке партије Кине на коме је по трећи пут изабран за генералног секретара, председник Си је, у тренутку када су билатерални односи двеју водећих сила на најнижој тачки последњих деценија, недвосмислено поручио Бајдену. „Државник треба да размишља и да зна где води своју земљу. Такође мора да размишља и да зна како се слагати са другим земљама и остатком света“.
Неколико дана касније, на самиту АПЕК-а у Бангкоку, кинески лидер је био прагматичнији и предусретљивији. Нагласио је да Индо-пацифички регион не би требало да постане „арена за ривалство великих сила“, јер би то „поткопало“ његову економску обнову и геополитичку стабилност.
Током троипочасовног разговора на Балију, који се чинио искрено срдачним, два светска лидера договорила су се да „одговорно“ поступају са узајамним неизбежним ривалством и „одржавају отворене линије комуникације“ како би се избегло непотребно додатно затезање у односима и евентуални нежељени сукоб. Председници Кине и САД, Си Ђинпинг и Џо Бајден, у великој мери су се сложили са потребом одржавања стабилних билатералних односа, у интересу читавог региона. Пекинг је признао да „тренутно стање кинеско-америчких односа није у фундаменталном интересу двеју земаља и народа“, док је Вашингтон нагласио своју посвећеност циљу да његово стратешко ривалство са Пекингом „не прерасте у сукоб“.
Пише Борислав Коркоделовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању