Вођа совјетске револуције Владимир Иљич Лењин (1870–1924) написао је 1923. да ће, на крају, борба између комунизма и капитализма бити одлучена у Азији, јер тамо живи већина људи у свету. Скоро пет деценија касније амерички политички филозоф и геополитички стратег Џејмс Бернам (1905–1987) оценио је да је до 1967. комунистичко „царство… консолидовало као своју базу најмоћнији стратешки положај на земљи“ – средиште суперконтинента Евроазије. На срећу Запада, кинеско-совјетски блок се распао.
Бернам, бивши марксиста (троцкистичке фракције) препознајући пукотине унутар међународног комунистичког покрета позвао је Сједињене Америчке Државе и Запад да искористе ривалство између Совјетског Савеза и Народне Републике Кине утемељене 1949. Администрација америчког председника Ричарда Никсона је помогла да се кинеско-совјетски раскол прошири. Поједини западни стручњаци се питају када би и како Хладни рат у Европи био окончан да није било распада кинеско-совјетског блока.
Сада су два некадашња братска комунистичка гиганта ближа него што су били откако је Мао Цедунг дефинитивно раскинуо са Москвом током кубанске ракетне кризе између САД и Совјетског Савеза 1962. Још увек постоји много разноликости у националним интересима Кине и Русије, али две државе, суочене на свим странама са обуздавањима која им намећу САД, проналазе важне заједничке тачке.
У најјачем представљању кинеско-руских веза у последњих седам деценија, председник Русије Владимир Путин је, упркос „закувавању“ у Украјини, почетком фебруара кратко посетио Пекинг на отварању Зимских олимпијских игара, што је било много више од прилике за фотографисање. После трочасовног састанка са председником Си Ђинпингом, двојица лидера су објавила дугачко заједничко саопштење од пет хиљада речи о визији међународних односа НР Кине и Руске Федерације у новој ери.
То саопштење је амерички новинар, ветеран Роберт Шир, описао као „историјску артикулацију великог помака који је у току, од униполарног света какав је постојао од пада Совјетског Савеза“. Оцена на Западу је да су Си и Путин удружили снаге како би бацили рукавицу у лице светском поретку који предводе САД. Недељу дана по пекиншком самиту, администрација председника Џоа Бајдена објавила је „Индо-пацифичку стратегију Сједињених Држава“, мешавину демократских принципа и детаљних планова за обуздавање стратешких ривала.
САД имају савезнике у НАТО, Групи седам (Г7) највећих западних земаља и у регионалним савезима у Азији. Осећај изолованости Москве и Пекинга чини смисленом све већу блискост две велике државе и нуклеарне силе, чак и ако нису стриктно савезници.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању