Тек што се изађе из Жагубице и крене ка Бору почиње успон. Пут води ка Црном врху, па даље, преко тог превоја ка граду рудара. Мала екипа „Илустроване” упутила се тог дана у потрагу за каменим мостом, водопадом и пећинама. Све на једном месту. А тај крај је толико непознат и неистражен, да без водича нема шансе да се стигне до циља. Но, оно што се десило на успону ка Црном врху заправо је овде прича.
Све је било обично на почетку. Кривине, не тако велики успон, кола иду лагано. Одједном мотор почиње да штуца, успорава лимузина, стиче се утисак да ће да се заустави. Не помаже ни мењање брзина, ни мањи гас, ништа.
Домаћин Драган без којег није било шанси да се пронађу побројане природне вредности и лепоте, чудно ћути. Мешкољи се, као да би нешто рекао, погледује у возача. А аутор овог текста, за воланом, чини све не би ли извукао лимузину на врх. И зној је кренуо, али не и лимузина брже.
– Шта је, нисте чули за ту појаву? – прозбори коначно Драган и новинару и фоторепортеру лакну иако се на терену ништа није променило. – Познат је Црни врх по томе. Ето, имали сте среће да данас буде тај дан. Уосталом погледајте у небо и све ће вам бити јасно.
Фотографије су сведок. Небо изнад Црног врха било је, најблаже речено, чудновато. Таквим га је начинила нека необична комбинација неколико типова облака и сунчевих зрака који су се кроз њих пробијали. Не виђа се тако нешто сваки дан.
Онда је Драган замолио да се направи пауза. И уследила је прича: У данима када се из неког разлога нагло мења атмосферски притисак и када влага буде велика, створи се, бар тако објасни домаћин, нека врста вакуума. Такви дани се овде препознају по аутомобилима. Губе снагу, гуше се.
Уследило је још додатних објашњења која, у зависности ко у шта верује или не верује, могу или не да се уваже. То што у овом крају има пећина, прерасти, водопада, те удолина у којима се осети „нека језа” чини да крај по много чему буде посебан. Чини га другачијим, као да има нека своја правила и законитости. И на крају је као шлаг на торту стигло објашњење да није случајно Марко Милошевић, син Слободанов, у годинама када је боравио у Пожаревцу и возио тркачке аутомобиле, вежбао на овом путу. Полиција би, сведочио је Драган, затварала ову деоницу и трајало је то док је Марко хтео да вежба. Те да је Марко, да ли је било тако или не, некако знао када могу да буду овакви вакуум дани, па је тада долазио, јер му је то био посебан изазов. Да ли због Марка, или другим поводом, тек на Црном врху је Слободан започео градњу комплекса за који је говорио да ће бити најмодернији планински центар у Европи. Касније су то назвали једном од његових највећих промашених инвестиција.
Од свега овог две су ствари евидентне. Аутомобил јесте губио снагу, а предео са пећинама, каменим мостом и водопадом – јесте нешто што треба видети и доживети.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању