На међународној премијери филма одржаној током фестивала у естонској престоници Талину, „Ломача“ је добила награду публике, а после пројекције та иста публика је кренула да грли и љуби главне глумце, Падама Синга и Хиру Деви. У Новом Саду су многима сузе клизиле низ образе.Толико су ово двоје глумаца изражајно одиграли своје роле да се запитате како је могуће да су обоје натуршчици! Можда зато што се њихове личне животне приче преплићу са филмском? Можда и зато што редитељ и сценариста Винод Капри потиче из крајева у подножју Хималаја где се радња филма дешава и где је он сниман? А можда и зато што филм говори о универзалној теми проласка живота, смени радости и туге, неминовним променама, људским слабостима и врлинама, односу деце према старим родитељима и свих нас према природи.
У том удаљеном селу, у рајским вртовима високих Хималаја, живот је, заправо, пакао. Посебно када си стар и немоћан. Када си све старији и немоћнији. Та раштркана села и засеоци празне се и, наравно, одлазе млади и способни, са радошћу због пријема на факултет или добијеног посла. И са сузама у очима због напуштања родног места. И са обећањем родитељима да ће их редовно обилазити. Али, понекад тако не бива и родитељи остају заборављени… У „Ломачи“ последњи у удаљеном селу без струје, пута, водовода и канализације, остаје брачни пар у касним седамдесетим и раним осамдесетим годинама, са својим стадом коза. Син, који их је напустио пре тридесет година и отишао у град, никада их није обишао. Одједном, стиже писмо од њега…
– То је истинита прича коју је мој муж, редитељ и сценариста Винод Капри дуго желео да екранизује – прича нам продуценткиња „Ломаче“ Сакши Џоши која је била гошћа Нови Сад Филм Фестивала. – Муж се звао Кесар Синг, а жена Деваки. Живели су у једном веома забаченом селу на самој граници Индије и Кине, у месту Мунсијари. Тамо смо их пронашли. Ако погледате филм, видећете да је изглед Падама Синга готово идентичан том човеку, Кесару – увек носи кишобран који му виси са рамена, има дугу, неуредну косу, па и остало, све до ситних детаља. Чак и прича са козама потекла је од тог Кесара: имао је козе, и то му је био једини начин да заради нешто, да преживи. Продавао их је или давао другима у замену за услуге које су му биле потребне.
Живот и филм се преплићу
Постоји и реченица из филма када пријатељи питају старца: „Шта ћеш да радиш кад ти нестане коза“, а он одговара: „Пре тога ћемо већ обоје умрети”. Цео тај мотив потиче управо од тог пара. Дакле, филм је инспирисан стварним људима.
– Ако сте у филму осетили неку дозу стварности, то је зато што ти људи заиста тако живе. Мој муж је дуго је носио ову причу у себи, али нисмо успевали да пронађемо праве глумце. Терен за снимање био је толико суров да је за већину индијских глумаца било практично немогуће да издрже. Пројекат је тада стао. Онда је Винод рекао: „Мислим да би требало да пробам са самим сељанима, да направимо аудицију“. Искрено, била сам скептична. Раније је већ покушао да сними филм са правим Кесаром Сингом и Деваки, али нису умели да се снађу пред камерама. Цела екипа је била ангажована, потрошили смо много новца, и све је пропало. Зато сам била забринута да поново не доживимо исти неуспех. Али, Винод је био уверен да овога пута може да успе.
Дао је сељаку задатак: „Замисли да ти жена умире. Како би реаговао“? Он је тада узео празну флашу пића, ставио је испред себе и одиграо сцену – невероватно снажно.
– То смо снимили мобилним телефоном и показали неким глумцима. Сви су рекли: „Они су савршени, треба им само мало обуке“. За главну глумицу је ситуација била још занимљивија. Винод је у почетку приметио једну жену са упечатљивим лицем, али она је помислила да је мој муж прогања и жалила се сељанима. То су конзервативне средине и нико не воли да о њему почну да се шире гласине.Тада се појавила Хира Деви, носећи велики сноп траве на глави. Видела је гужву и питала: „Шта се дешава?“ Рекли су јој: „Траже главну глумицу за филм.“ А она је једноставно пришла Виноду и рекла: „Ја сам твоја глумица, реци шта да радим“.
И баш она је касније изнела једну од најтежих сцена – када Падам Синг лежи на ломачи, а она обилази цело пусто село довикујући преко пропланака тражећи помоћ. Одиграла је фантастично.
– После мало обуке – да не гледају директно у камеру, да праве паузе у дијалогу – све остало је било потпуно њихово. Њихова природност нас је задивила. Сви смо живели заједно у селу, без икаквих посебних услова. Нисмо мењали њихов живот, већ смо ми прилагођавали наш. Тако су се осећали потпуно опуштено. Временом смо постали породица. И њихови лични животи дубоко су се преплитали с филмом. Глумица Хира Деви је удовица и једна сцена је подсетила на покојног мужа па је заплакала. Падам Синг данас се бори с раком и сваког месеца иде на хемиотерапију у Делхи. И он је изгубио супругу пре две године. Дакле, њихове емоције нису биле глума, већ стварност.
Глумица узгаја биволе
После завршетка снимања и Хира и Падам су се вратили својим свакодневицама.
– Они долазе из забачених крајева где су обичаји веома строги. У филму су муж и жена, али у стварности нису пар. Пошто је она удовица, чак и да јавно разговара с њим, изазвало би оговарања. Зато међу њима није било блискости ван сета. На екрану видите хемију, али у животу – то не постоји. Осим њих двоје, сви остали у филму су професионални глумци.
Колико живот ово двоје јунака филма личи на ликове које су одиграли говори и анегдота са Хиром Деви која има неколико бивола и живи од продаје меса, млека, путера и сурутке. Ћерка јој је удата, живи далеко у граду, а она сваког дана скупаља траву и шибље, као у филму, за своје биволе.
– Када смо били у Талину једна биволица је требало да јој се отели и Хира је сваког дана звала комшије да пита како је, да ли се породила. Када сам јој рекла да ће можда ићи са мном у Србију, рекла је: „Ићи ћу било где с вама, али једини проблем је да се некако побринете за моје биволе“.
Значи Хира брине о биволима, а Падам је болестан – зато нису могли да дођу у Нови Сад?
– Не толико због тих ствари, колико зато што њих двоје нису могли да добију вашу визу до поласка. Послали смо захтев, али нису стигле на време. Ја имам америчку и британску визу и за мене је другачија процедура. Када смо ишли за Талин, они су први пут крочили у авион и први пут путовали ван Индије. И уопште се нису плашили авиона и није им сметао дугачак лет. Мислим да живот у селу даје снагу и отпорност. Она има седамдесет година, а он осамдесет и бори се са раком, једном месечно иде на хемотерапију. Али, погледајте његову енергију – колико пута сте га видели како се у филму пење уз степенице и силази низ њих? А замислите да је то неколико пута више јер се свака сцена проба и снима неколико пута. Како га видите у филму, тако и живи, сам, нема децу.
Двоје најстаријих из села у вашем филму себе називају „децом Хималаја“ и не желе да напусте крај у коме су рођени и где су провели живот. Ви сте рођени у огромном граду Њу Делхију – да ли се осећате као његово дете? Да ли људи из великих градова имају такав осећај припадности месту у коме живе?
– Никако. Такође, као новинарка пуно путујем, идем у веома удаљена места, причам са људима и разумем њихове проблеме. И Винод их разуме, посебно што је он рођен у једном таквом селу. Зато је и могао да направи филм са толико емоција. Људи из градова су паметни, сналажљиви, усмерени на остваривање својих циљева. Људи из планинских села су једноставни, искрени, везани за своје планине, врхове и пропланке, осећају да морају да им узврате нешто, а не да их напусте. Имају много већу емоционалну интелигенцију од људи из градова. Поједноставићи вам: ако у Њу Делхију купујете нешто у продавници где вас продавац не зна, прво ће вам тражити да покажете новац, а онда ће вам дати робу. Када одете у та планинска села, наиђете на продавницу, а немате новац, ипак можете да купите то што сте желели, јер ће вам продавац веровати на реч да ћете му платити други пут. То је разлика о којој говоримо. У једноставном приступу животу и поверењу у природу и људе око себе.
Не бих могла да живим тамо
Коме сте најпре наменили овај филм, коју публику сте имали на уму радећи га?
– Заиста мислим да свако дете треба да гледа овај филм. Сваки родитељ треба да натера своје дете да га гледа. И сваки пар треба да га гледа само да би видео шта љубав заиста чини и шта заиста значи. Ово је филм за све узрасте. Ја сам као продуцент филма била део целокупног снимања, познајем целу причу, главне протагонисте, па иако сам видела филм не знам колико пута, увек када га гледам плачем. Чак током пројекције у Новом Саду сам била у сузама. Али онда сам помислила: „У реду, Сакши, ти си продуцент, не можеш стално да плачеш“. Није то само због глуме Падама Синга и Хире Деви. Гледам у њима и своју мајку коју сам изгубила прошлог децембра. Такође видим како стари људи морају да наставе свој живот и када их деца напусте. Не кривим децу, и она траже неки бољи живот за себе. Та ситуација када желите да ускочите у платно и помогнете некако обема генерација, а не можете, чини вас беспомоћнима. Зато је све тако емотивно и тешко. Колико разумем и децу, толико разумем и родитеље: зашто би неко ишао у смогом загађени град у коме не може да се дише и напусти пропланке, тихе, лепе, зелене…
Та села јесу у планинском масиву Хималаја, али и на самој граници са Кином. Ако сви ти предели опусте, ко ће чувати границу? Зар индијска Влада не може да направи путеве, школе, болнице у тим крајевима како би задржала становништво?
– Најважнији проблем је корупција, али није једини. Друго, није да баш ништа не раде, али све то иде јако споро. Изградња једне школе на тим висинама дуго траје, као и путева. Село у коме је рођен мој муж тек прошле године добило је пут, први пут у историји. То је велика територија. Треће, понекад људи у тим областима и не желе путеве јер сматрају да ће са њима навалити и туристи који ће донети буку и ђубре, да ће онда и код њих бити као у градовима. Међутим, чињеница је да им тамо много тога недостаје, највише доктори. Да ли можете да рачунате да ће вас, као у филму, неке комшије на носилима спустити до првог пута, километрима далеко, да тамо сачекате аутобус до најближег места са амбулантом? Ја лично не бих могла да живим у тим условима. Да проведем неколико дана одмора може, али да живим никако.
О пепелу мог мужа
А Винод, шта каже, да ли би он могао да се врати у родно село?
– Винод је и сам из тог краја и у његовом родном селу данас живе само две породице. Остале куће су закључане, напуштене. То је реалност тог региона: нема школа, нема болница, путеви су неприступачни. Деца понекад пешаче и по десетак километара до школе, прелазе висеће мостове. Ако се неко разболи, нема где да оде. Чак ни ја нисам могла да поведем мајку на снимање јер нисам имала где да је одведем ако јој позли. То је живот у тим крајевима – тежак и суров. Мој муж каже да планира да се врати у своје село када оде у пензију, али ја му говорим да ће у том случају ићи без мене. Идемо у посету његовим родитељима неколико пута годишње, али не бих могла да живим без градске буке у којој сам рођена. Знате да у Индији немамо гробља, само ломаче на којима спалимо покојника и пепео бацимо у реку Ганг, или неку другу. Винод ми је рекао да би волео да буде сахрањен у свом селу јер би волео да ја или његова деца понекад посетимо то место. Рекла сам му да можемо да га спалимо и његов пепео да ставимо у неку рупу у земљи тако да на тај начин можемо да испоштујемо и традицију и његову жељу. Ја немам таквих дилема, јер на другима је да брину о мом пепелу када ме више не буде. Могу да раде шта хоће са њим.
Колико је Винод старији од вас када мисли да ћете ви да посећујете његов пепео?
– Између нас је велика разлика, скоро четрнаест година. Он има 54, а ја ћу имати 40 ускоро. Ја сам му друга жена. Он има двоје деце из првог брака тако да им ја јесам мајка, али не биолошка. Старији син има двадесет и две године, млађи двадесет и обојица студирају.
Ви и ваш муж сте постали и пословни партнери са овим филмом. Шта се обоје радили пре тога?
– Mој муж је некада био новинар, као и ја, само што сам ја и даље новинар. Била сам водитељка вести, а мој муж је био главни уредник у информативним програмима најважнијих телевизија. Тако смо се упознали. У једном тренутку је осетио да му је превише, да то не жели више да ради, да се заситио. Тада је донео одлуку да се окрене филму. У то време смо већ били у браку. Није било лако у зрелим годинама почети каријеру у другој врсти делатности. Опет сте приправник, не знате кога да зовете, куда да кренете, али он је то желео, а ја сам веровала у њега. Сада је потпуно у филму, већ је снимио и два документарца који су проглашени најбољим на националним фестивалима.
Какав је живот продуцента независних филмова у Индији, оних који нису део гламурозног Боливуда?
– Ми не живимо у Бомбају, али идемо тамо на састанке. Винод не жели да снима по њиховом шаблону. Он хоће да приказује другу Индију – ону коју људи не виде у боливудским филмовима, ону коју је он упознао док је радио као новинар. Зато наши филмови путују фестивалима. Боливуд снима „зачинске“ филмове: све је у звездама, костимима, песмама, накиту, плесу, а прича је најмање важна. Винод жели снажну причу, чак и ако у филму нема великих имена. Зато режира само своје сценарије, не прихвата готове и не пристаје да буде део тог надуваног комерцијалног балона. За „Ломачу“ смо, рецимо, у почетку имали продуцента, али усред снимања дошло је до проблема и сарадња је пукла.
Тада сте Винод и ви одлучили да наставите сами?
– Продали смо кола, одрицали се од свега што смо могли, само да завршимо филм. Толико смо веровали у њега. Знали смо да носи нешто посебно и да га не смемо оставити недовршеним. Као да нас је свемир гурао напред. Зато „Ломача“ и постоји. Природа нам је много помогла. Све што видите у филму – грмљавина, киша, снег – све је стварно. Сећам се последње сцене, када жена разговара с поштаром и каже: „Мој гуру је ту, не могу да га оставим.“ Хтели смо да у позадини буду Хималаји, али данима су били заклоњени облацима. И баш тог дана, када смо почели да снимамо, облаци су се разишли и прелепи снегом прекривени врхови појавили су се у пуном сјају. Снимили смо сцену, и убрзо потом опет се небо затворило. Као да су сами Хималаји хтели да буду део нашег филма.
Како онда можете зарадити на филму?
– Преко ограничене биоскопске дистрибуције, где год неко жели да прикаже наш филм, и преко стриминг платформи. То је једини начин.
Суштина проблема
У филму имате добру међународну екипу сарадника – како сте дошли до њих? Сценарио је његов, али монтажу је радила Патриција Ромел?
– Позната немачка монтажерка Патриција Ромел, добитница Оскара за филм „Животи других“ стигла је захваљујући немачким копродуцентима. Музику је компоновао Мајкл Дана, који је добио Оскара за „Пијев живот“. Он је био одушевљен кад је видео снимке, питао нас је: „Где постоје оваква места у Индији“? Када смо разговарали о хонорару, његов менаџер је тражио онолико колико је био цео наш буџет. Али, Мајкл је рекао: „Не треба да ми платите ништа, само покријте трошкове студија и музичара“. Патриција, такође, до данас није узела ни један евро.
Колико времена имате за новинарство?
– И даље свакодневно радим као новинарка у области политике. Постављам непријатна питања нашој Влади. Тешко је, заиста, али Винод и ја смо истомишљеници у погледу тога што сматрамо да је наша дужност да постављамо питања људима на власти. Увек смо опозиција моћницима, али то је, ваљда, суштина новинарства, зар не? То је разлика између новинара и служби за пропаганду политичких странака. Новинар треба да укаже на проблеме које власт, можда, не види. То је једини начин да друштво напредује.
Шта мислите о политици индијског председника Модија?
– Проблем је у верској хегемонији. Људи гласају не зато што имају школе, болнице, путеве, већ зато што мисле да им је вера заштићена. Зато власт и не жури да решава праве проблеме. Ако могу да добију гласове само на основу верских говора, зашто би се трудили око путева и школа? То је суштина проблема.
Пише Срђан Јокановић