Шпански филмски аутор, који се прославио као дечак играјући у серији „Аида“, после низа необичних филмова у којима се бавио мукама мањина и маргинализованих група, вратио се телевизији. У три епизоде серије „Тишина“ вампире и заражене вирусом ХИВ повезао је – изолацијом, мраком, неразумевањем и стигмом која ће нестати, како каже, „ако људи попут Трампа, Нетанјахуа и још понеких нестану истовремено“. И запитао се: “Зар комунисти и вампири нису исто“? Необичан је универзум овог човека који је за наш лист причао на фестивалу у Локарну, након светске премијере његовог новог остварења
У Европи 14. века опустошеној кугом, четири сестре вампирке боре се за опстанак услед оскудице „чисте људске крви“. Међутим, прави отров који их прогања није болест, већ друштвена тишина која их окружује. Вековима касније, једна од њихових потомкиња суочава се са сличном ситуацијом: пандемијом сиде у Шпанији. Тамо открива да, иако је време прошло, друштвена осуда остаје подједнако оштра. Љубав између „болесних“ и „здравих“, између вампира и људи, и даље изазива исти страх.
Серија „Тишина“ се састоји од три епизоде које позивају гледаоце да преиспитају друштвене норме, слободу и опстанак. Реч је о трагикомедији која преобликује мит о вампирима како би истражила на који начин тишина – било да се односи на болест, сексуалну оријентацију или идентитет – може постати отров који уништава не само појединце, већ и друштво у целини.
Шпански филмски стваралац, глумац и фотограф Едоардо Казанова (35) изградио је јединствен креативни универзум обележен смелом естетиком, емоционалним екстремом и радикалном лепотом, али тек пошто је као тинејџер постао звезда шпанске телевизије. Имао је свега 14 година када је добио улогу дечака Фидела у популарној серији „Аида“. Већ на прву аудицију за ту улогу отишао је са бабиним презименом Казанова, док је његово право презиме Валдеита. Стао је иза камере већ са 17 година, са својим дебитантским кратким филмом „Анксиозност“, и брзо постао дежурни филмски провокатор Шпаније. Провокатор са душом.
– Није „већ са 17“, него „тек са 17“ година, зато што ми није било дозвољено раније да то урадим – каже Едуардо. – Био сам познат дечји глумац у Шпанији и током једног интервјуа уживо, када сам имао 15 година, рекао сам да желим да режирам свој први кратки филм и да ће се звати „Убиствена вагина“ (у оригиналу је онај вулгарни назив за вагину, примедба новинара). Потом је настала велика бура и продукцијска кућа за коју сам снимао „Аиду“ је то забранила. Тај тренутак изазвао је велику нелагоду и узнемирење у мени, сећам га се као да је неко умро. Зато сам почео да пишем свој први средњеметражни филм који ћу касније успети да режирам – „Анксиозност“. Приказао сам га када ми је било 18 година и продукцијска кућа више није могла да ме спречи. Након тога, пронашао сам себе.
Три ормара
Увесељавао је и збуњивао гледаоце својим наредним кратким играним или документарним делима као што су „Једи моја говна“, „Време за купање“, „Жао ми је, љубави моја“, „На маргини“ и „Фидел“; или дугометражним делима као што су „Милосрђе“ и „Коже“. Сада се вратио телевизији са серијом „Тишина“ којом истражује границе морала, тајне и идентитета у свом до сада најамбициознијем пројекту. То је комбинација мелодраме и црног хумора, са веома мало класичног хорора. Прилично далеко од естетике оног некадашњег Едуарда који, према сопственим речима, није био много нежан према гледаоцима његових филмова. „Остарио сам, смекшао претпостављам“, смеје се он док разговарамо у предворју биоскопа „Курсал“ у швајцарском граду Локарну. „Али, ако видим да гледаоци повраћају током пројекције, онда је то добар знак“!
У Локарну је ова мини-серија од три епизоде имала светску премијеру. Казанова је дошао у друштву четири главне глумице из серије (Марија Леон, Летисија Долера, Ана Полвороса и Лусија Дијез) и углавном су по цео дан били у белим одевним комбинацијама – за интервјуе, фотографисање… У разговору је Едуардо несташан као какав незрели дечак, воли да провоцира и изиграва дворску луду, да прескаче преко стола и изазива своје продуценте и сараднике који седе за столом, загледане и своје лаптопове и послове. У тренутку, може да се уозбиљи и зрело говори не само о свом послу, већ и свету у коме живи.
Серија „Тишина“ је ваш повратак телевизији на којој сте почели каријери: зашто сте направили тај корак и шта сте хтели да поручите овом причом?
– Није да сам љубитељ телевизијских серија. Више волим филмове, али данас су људи заљубљени у серије, и ако то не прихватите, ако се не развијате, нећете моћи да снимате. Лично, није ми важан формат. Потребно ми је само да могу да изнесем своје идеје.
Ваше идеје су увек друштвено ангажоване, посебно у одбрани маргинализованих група људи, па је и сада то случај?
– Мислим да сви моји филмови говоре о истој теми, о људима које друштво не прихвата јер покушавају да живе свој живот, да мисле својом главом и да се крећу у сопственом смеру. На овај или онај начин. Али, ово је мој први филм са ЛГБТ ликовима. Такође ме је занимало да говорим о пандемији ХИВ вируса. Иронично, иако је проценат жена оболелих од сиде већи него мушкараца, управо њих чини најневидљивијима у тој пандемији. Они су у изолацији, мраку и тишини, али не због болести већ због стигме и незнања околине. Особе са тим вирусом, уз терапију, не умиру и не могу да га пренесу. Највећи проблем је стигма и тишина, она окружује болест која наводно има везе са сексом или бар са „неприкладним“ сексом. Овај вирус нас неће напустити, у фигуративном смислу, док стигма не нестане. ХИВ не убија – оно што убија јесте тишина коју друштво намеће. Оболели ће пре да полуде и умру због психолошког протиска него од болести. Знате ли да особе са ХИВ-ом не могу да уђу у 48 земаља света? Да у Португалији рецимо особа са тим вирусом не може да добије кредит или хипотеку за стан јер се сматра да неће живети довољно дуго да би то отплатила!? А ако говоримо о женама са ХИВ-ом, још је компликованије, јер су жене ућуткане и као жене и као жене лезбијке и као жене са ХИВ-ом. То је трострука тишина. Када је пандемија почела, мушкарци су трпели двоструку стигму, јер друштво има хомофобију. А сада постоје три „ормара“ у којима се ове жене повлаче и скривају. Да би ова стигма нестала, било би веома важно да људи попут Доналда Трампа, Бењамина Нетанјахуа и свих папа нестану у истом тренутку.
Верујем у вампире
Ви стално говорите ХИВ а не сида?
– То су две потпуно различите болести. ХИВ је вирус. У многим земљама, посебно у Африци, нема лекова, нема терапије. Сида је синдром – последица вируса који постепено уништава имуни систем. Када је имуни систем потпуно оштећен, онда говоримо о сиди. То је завршна фаза. Али људи који имају ХИВ не морају бити болесни. Могу бити потпуно добро. Данас, уз терапију, можете живети нормалан живот. Ако сте на терапији, не можете пренети вирус. То је научно доказано. Проблем је што у многим земљама – Африка, Русија, Сједињене Државе – постоји стигма и недостатак терапије. Ако се не лечите, ризикујете да развијете сиду и да пренесете вирус.
Можда је и у новцу проблем?
– Проблем није само новац. То су стид, касна дијагноза и недостатак информација. Не ради се само о кондомима. Данас најбрже растућа група новозаражених јесу жене. И многе од њих су заражене услед силовања. Болест не прави разлику између пола или сексуалности. Зато радим са женским ликовима – користимо метафору вампира. Важно је променити колективну свест. Чак и образовани људи често не знају да, уз терапију, не можете пренети вирус. Данас терапија није скупа – у Јужној Африци око један евро месечно, у Европи око 20-30 евра.Терапија више нема озбиљне нуспојаве. Једина „нуспојава“ је ментално здравље. Медицина се променила, али друштво није. Разумем да се у говору често каже „сида“, али све почиње у језику. Ако кажете да неко има сиду, а он има ХИВ, онда не идемо у добром смеру. Потребна нам је револуција по том питању. И у ЛГБТ заједници, важно је да фокус не буде на белим геј мушкарцима. ЛГБТ заједница је као пирамида. И не треба да се фокусирамо на врх, већ на дно те пирамиде. На дну су увек најстигматизованији: лезбијке, жене са ХИВ-ом, црнци, расно маргинализовани људи, црне жене. Људи који немају простор да говоре о својим проблемима.
Зашто сте изабрали вампире да повежете те приче?
– У шпанском филму нема много вампира. Мислим да их је било нешто седамдесетих, али углавном Б-продукција. Више смо оријентисани ка духовима. И зомбијима. Вампири су ми били добра метафора да то испричам. Изненадило ме је одсуство женских чудовишта у историји хорор филма. Постоје, али су то увек споредни ликови који служе грофу Дракули или су сексуализоване и зле. Не постоје у популарној култури нека женска чудовишта која су свима позната. Од Носфератуа, Дракуле до Франкенштајна, сви су мушкарци. Такође, у филмовима сте имали јунаке са сидом, али врло мало јунакиња. Ова паралела добро функционише, и на поетском нивоу. Вампири не могу да поднесу сунце, осуђени су да живе у тами. И људи са ХИВ-ом су такође осуђени на неку врсту „таме“. Такође, постоје паралеле у вези са телесним течностима. Али најважнија паралела је недостатак референци – и у филму и у стварном животу. Жене су невидљиве, као и ХИВ.
Да ли сте истраживали феномен вампира?
– Ја волим да верујем у вампире, као што волим да верујем у магију Харија Потера. Стварни живот је сувише досадан. Не, нисам много истраживао зато што вампиризам користим као метафору.
Први пут је реч „вампир“ забележена у Србији почетком 18. века… То је једина међународно призната српска реч — „вампир“.
– Веома ми је задовољство и част што ме интервјуише вампир.
Ви сте комуниста, шпијун!
Драго ми је што сте духовити, а зашто сте се у серији нашалили на рачун серије „Серано“ која је била популарна и у Србији? Нисам знао да вам се не допада?
– Не, напротив, заиста волим „Серанове“, они су део историје шпанске телевизије. Волим да се играм поп културом у својим сценаријима. Поп култура „очовечује“ ликове, а мени је важно да ликови и дијалози буду људски и блиски. Када то постигнете, директно допирете до срца публике. Мислим да ван моје земље многи не разумеју ту шалу, али видим да овде публика ипак препознаје неке од тих референци. Постоји расправа о крају те серије – многи интелектуалци сматрају да није добро решење да испадне како је све био сан. Али, мени је то у реду, јер сам велики љубитељ филмова и серија са таквим преокретима. Ако се сетите филмова Дејвида Кроненберга или Дарија Арђента, такав прокрет делује кичасто, али је потпуни кемп. За мене је то поп, а ја волим поп. Мој живот је поп. Могао бих да гледам српску верзију „Серанових“ за коју сте ми рекли да постоји, и то без титлова – верујем да би ми било занимљиво.
Реците ми нешто о музици у серији која је необична, метал-шлагерска?
– Песма „Смрт љубави“ је позната шпанска традиционална песма. Убацио сам је због изузетних стихова. Важно је да поново читамо сопствени фолклор, јер он много говори о нама. Данас му се често подсмевамо, али он је важан део нашег идентитета. Комбинација фолклора, ХИВ-а и вампиризма за мене је то идеална формула поп културе, у духу Ендија Ворхола. Друга песма је “Зашто одлазиш“ коју пева Жанет, позната је из једног филма Карлоса Сауре. Последња је песма „Потајно“ Камила Сеста. Све су из седамдесетих. Волим седамдесете. Препоручујем вам да истражите Камила Сеста – он је икона, нешто као шпански Либераче. Иако су му се људи често подсмевали, имао је огроман таленат. Зато га толико волим – јер је, на неки начин, био као вампир, одбачен и исмеван. И зато моји филмови користе његову музику. Мислим да сви моји ликови на неки начин деле ту судбину.
Зашто сте студирали на Куби?
– Ви знате за то!? Па ви сте комуниста, шпијун?
Зар нисам вампир, како сад комуниста?!
– Зар то није исто? Добро. Почео сам да радим на филмовима и серијама са 12 година, као глумац. Али, верујем да се редитељ рађа као такав. Знате, на Куби, у Сан Антонио де лос Бањосу, постоји једна од најважнијих школа за редитеље, сценаристе и директоре фотографије. Боља него у Шпанији. Френсис Форд Копола је направио базен у тој школи, веома је позната. Али, бићу искрен, ја заправо никада ништа нисам студирао. Отишао сам на Кубу,да студирам филм, али ми се није допало. Мислим да се уметност не може научити нити разумети на тај начин. Уметност се мора осетити ако имате ту емоцију, тај… квалитет. Не препоручујем студирање уметности никако.
Воли диктатуре
Шта сте онда тамо радили?
– Живео сам. Најбољи начин да правите филмове је да живите живот, не да седите за столом са књигом или компјутером. Када сам дошао на Кубу, направио сам „револуцију“ у школи. Ишао сам на наставу само четири дана. После тога сам напустио школу, отишао у Хавану, стекао пријатеље, режирао спотове. То искуство ми је било много корисније за писање сценарија него само студирање. Снимио сам и кратак филм „Фидел“, о председнику Кастру који је имао премијеру само три дана пре него што ће Кастро умрети. У серији „Аида“ сам играо дечака по имену Фидел. На Куби кажу да постоје два Фидела – мој лик из „Аиде“ и прави Фидел Кастро. Кажу и да сам ја бољи од од правог Кастра. У мом „Фиделу“ Кастро умире једући хамбургер из „Мекдоналдса“ пошто су се две земље зближиле као некад.
У неким интервјуима нисте ми били јасни када говорите о својој фасцинацији диктаторима, као што су Фидел Кастро и Ким Џонг-ун.
– Опседнут сам диктатурама. Мислим да постоје сличности између редитеља и диктатора. Диктатор ствара сопствени свет, а неки од њих и воле филм, као Ким Џонг из Северне Кореје. Редитељ, такође, контролише свој свет – свој филм. За диктатора важи исто, за њега је држава као његово дете, као што је филм за режисера. Разлика је у томе што редитељи не убијају људе.
Да ли су Фидел и Ким Џонг ваши „омиљени“ диктатори?
– Говорим на поетском нивоу, са иронијом.
Рекли сте да волите њихову естетику?
– Да, естетику Северне Кореје – комунистичку, бруталистичку. Ви сте из Србије, познајете то! Волим ту естетику као уметник, али не бих могао да живим у њој. Естетика је алат за изражавање, преношење емоција у филму.
Са много детаља сте писали о боравку на Куби, имате око доброг посматрача. Исто тако сте изнели и утиске из Тексаса где сте боравили на фестивалу. Нису били баш најбољи – рекли сте да тамо постоји лицемерје, јер има много бескућника?
– Дуго сам волео Сједињене Државе због поп културе, кича, „треша“. Али, сада сам веома тужан због ситуације, не осећам се пријатно када тамо одем. Мислим да САД постају диктатура и да је политика Доналда Трампа катастрофа. Сиромаштво је постојало и пре њега, али он је погоршао ситуацију. Проблем није само у сиромашнима – већ у систему и екстремном капитализму.
Да ли је било тешко финансирати „Тишину“?
– Веома је тешко добити новац за филм. Сада сам успео тако што сам лагао продуценте. И ја сам продуцент ове серије.
Како сте изабрали глумице за овај ансамбл? Да ли су то Ваше омиљене глумице, пријатељице, њих четири или пет?
– Обично радим са истим глумицама у својим филмовима. На пример, Ана Полвороса – са њом радим у свим својим филмовима и кратким формама. Овде игра Веронику. Главну јунакињу, девојку Мелбу, тумачи Лусија Дијаз. Ту је и Марија Леон… Радим са својом „породицом“, радим са својим најбољим пријатељима – али зато што мислим да су моји најбољи пријатељи уједно и најбоље глумице у мојој земљи. Са Лусијом радим први пут, а са Маријом други пут. Када глумица познаје ваше опсесије, онда боље сарађујете. Када кажем „породица“, не мислим на биолошку, то није „крвна породица“, већ „породица пљувачке“. Можете то тако и превести, јер звучи „сочније“.
Приметио сам да често мењате боју косе.
– Да, али то зависи и од улога. Радим као глумац да бих зарадио новац за своје приче. Сада радим на новом филму. Радни назив је „Велики гад“, али то је прича о – козама! И сујеверју у малим срединама.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ