На нашим малим екранима до сада није виђена екранизација ове кратке приче коју је Агата Кристи написала 1925. године. Главни јунак је Ленард Вол, оптжен да је убио богаташицу и познату лондонску јавну личност Емили Френч. Поставља се питање односа жртве и опуженог, као и да ли ће Ленардова супруга моћи и желети да му обезбеди алиби. Ту је и адвокат оптуженог Мејхју који одбрану гради на претпоставци да је његов клијент невин, али… изгледа да има још осумњичених и кривих за све што се десило.
„Сведок кривичног гоњења“ је први пут објављен 31. јануара 1925. у јефтином недељнику „Флyннс“. Првобитни наслов приче је био „Руке издајника“. Тек неколико година касније наслов је промењен у овај садашњи, након што је постигла велики успех и у Америци.
Прича је адаптирана у истоимену позоришну драму коју је написала лично Агата Кристи. Премијерно је приказана је у Лондону 28. октобра 1953. у позоришту Винтер Гарден и добила је одличне критике, после чега се и на Бродвеју, у Њујорку, играла пуне две године. Читаоцима и гледаоцима се највише допада обрт пред сам крај па се данас налази међу сто најбољих крими прича свих времена на енглеском језику, према мишљењу удружења „Амерички писци мистерија“.
Занимљива је ствар око позоришне представе. Продуцент је дуго молио Агату да им дозволи да ту причу поставе у позоришту. На крају је пристала, али под условом да је сама напише. Променила је имена неких ликова, додала једног новог а највише времена потрошила је да промени крај приче. Временом је, говорила је књижевница, схватила да је у књизи крај био превише депресиван и одсечан, и за позорницу је смислиа театралнији завршетак, баш онакав какав је у каснијим њеним романима изводио Херкул Поаро.
Из данашње перспективе, после толико екранизованих прича Агате Кристи, можда не можемо најбоље да разумемо колико је „Сведок кривичног гоњења“ била слављена у оно време, али један податак можда може да учини јаснијом ту популарност. Верзија позоришног комада отишла је у Холивуд и легендарни редитељ Били Вајлдер снимио је филм по тој причи 1957. у коме су главне улоге тумачили Тајрон Пауер и Марлен Дитрих.
Филм је био номинован за шест „Оскара“, укључујући и оног за најбољи филм. Марлен Дитрих је била веома разочарана што се није нашла међу кандидатима, јер је мислила да је ово једна од највећих улога у њеној каријери. Носила је јаку шминку и перику, причало се да се подвргла пластичној операцији због улоге, а продуценти филма су желели да прикажу на екрану и, тада већ чувене, ноге ове глумице па су додали и једну сцену са тучом, за коју је било потребно 145 статиста, 38 каскадера и која је коштала 90.000 долара.
Пише С. Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању