Почетак стазе био је (такође и крај, кружна стаза ) од фудбалског игралишта у селу Ћелије. Прво историјско место на том путу биле су Анине, археолошко налазиште из трећег века. Одатле је колона планинара различите старосне доби “марширала”, баш као што су и јунаци Великог рата, на Човку, стратешки важну коту у Колубарској бици. Ту је Планинарско друштво “Ћира” 2014. године, на стогодишњицу чувене битке подигло споменик јунацима који су положили животе на Врачем брду и околини.
Колона планинара стигла је и до манастира Светог Георгија у селу Ћелије где је одржан помен, а потом следи културно-уметнички програм. Испред манастира подигнута је спомен костурница у којој су сахрањени посмртни остаци обе војске.
У оквиру програма, Нена Милошевић и Анђела Милосављевић, отпевале су химну, а потом и родољубиве песме. У организацији ТО Лајковац и КЦ „Хаџи Рувим“ организована је поставка „Учешће Колубараца у Првом светском рату“ Зорана Антонијевића. Такође, учесници су имали прилику да виде предмете који су нађени на попришту битке, а Душан Миловановић је објашњавао намену. Следећа кота била је споменик Димитрију Туцовићу који је на Врачем брду погинуо као подофицир.
И када је затворен круг, планинаре је на игралишту у селу традиционално чекао пасуљ. Подељене су и захвалнице, а клубовима још и књига “Отворена поља” аутора Радована Белог Марковића коју је поклонила градска библиотека Лајковац. Планинари нису заборавили ратника са пером и мастилом Белог Марковића који је са њима био од прве акције 2014. године. Нажалост више није међу нама, али његова помоћ и смернице су веома важне за даљи рад друштва.
Поред историјског аспекта, планинари нису заборавили на хуманост. Учесници су доносили пластичне чепове у оквиру активности „Чеп за хендикеп“, а у посебну кутију донирана су новчана средства за удружење “Бази Мили” из Лајковца које помаже особама са аутизмом.
Чланови ПСД „Ћира“ кажу да не одустају од идеје да се на Врачем брду изгради планинарски дом у оквиру кога би била спомен соба Колубарске битке. Сакупљају средства и позивају да им помогне ко колико може, те да је свака помоћ добродошла.
Ово дивно дружење је потрајало док хладан новембарски дан није учеснике полако потерао својим кућама.
Пише Владан Јаковљевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању