U čijoj kući Srbin živi

Ne samo o jeziku

Na ovome mestu često se bavimo temom identiteta, pretežno iz ugla jezičke istorije i prakse. Više puta smo utvrdili da Srbi jako lako i vrlo rado u svoj svakodnevni rečnik uvode strane reči. To i nije tako strašno, kada ne bi bilo praćeno istovremenim potiskivanjem, do istrebljenja, domaćih reči i izraza. Prosto se nameće pitanje, kako su se naši preci sporazumevali bez ovih brojnih tuđica i pozajmljenica?

Počećemo od toga gde i kako su živeli, s obzirom na to da za mnoge delove same kuće, nameštaja i kućnih aparata nemamo (sačuvan) izvorni, domaći naziv.

Ponegde i danas, baš kao u prošlosti, najpre nailazimo na kapiju kroz koju se ulazi u dvorište. Reč kapija je kod nas došla sa Turcima, da označi glavna vrata na kakvoj građevinskoj celini. (Turci su nam doneli i kapidžik, sporedna i manja vrata na dvorištu ili kući, često neugledna i tesna da bi se kroz njih išta značajno moglo proneti). Jezikoslovci danas predlažu slovensku reč vratnice, ali čini nam se da su samo delimično u pravu – vratnica bi mogla biti reč koja označava samo jedan deo vrata, najčešće polovinu. Poslušajmo, barem ponekad, i naše zapadne susjede, koji često čuvaju stare slovenske reči (ubeđeni da su starohrvatske; one to i jesu, ali su barem isto toliko i starosrpske). U našem fudbalu, gol je objekat kod kog se prečka oslanja na dve stative; u njihovom se nogometu ona oslanja na dvije vratnice, te sve tri skupa čine vrata. Čini nam se vrlo logičnim da se vrata sastoje od vratnica, zar ne? Priznaćete, logičnije je nego da imaju krila?

Dobro, šta god da smo otvorili, ulazimo u dvorište. Praslovenska reč dvorъ izvorno označava ograđeni prostor pred kućom, najčešće nepokriven. Sva kasnija i proširena značenja razvila su se iz ovog – stanište vladara i velikaša, luksuzna građevina (dvorac) i sl. Srećemo je i u sanskrtu, u obliku dvárah, i danas u većini slovenskih jezika.

Evo nas na vratima kuće. Zanimljivo je koliko se među jezikoslovcima lome koplja, čija je ovo reč. Naš lični utisak je, da je sve odavno dobilo političku dimenziju, i da nje nije pošteđena ni celokupna lingvistika, pa tako ni etimologija. Otprilike, ako bi se dokazalo da nemamo svoje oznake za kuću, ni same kuće nismo imali dok nam je neko drugi nije sagradio. Svakako postoji problem oko ove reči. Dosta logično zvuči da je povezana sa rečju kut (mi radije koristimo ugao, obe su praslovenske). Na sanskrtu je kuća (kuṭa, koṭa, deminutiv kuṭīkā – kućica) i kuća i tvrđava, a gotovo da se isto izgovara kao i srpska kuća. Odavde bi se moglo zaključiti da je kuća – utvrđeno stanište, sklonište koje može odoleti kakvoj nevolji. Postoji i tumačenje da je izraz skućiti se povezan sa onim ukočiti se – zaustaviti se na jednome mestu, konačno prekinuti skitalački način života.

Piše Goran Hadži-Boričić

profesor srpskog jezika i književnosti

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju