ИСПОВЕСТ ЖЕНЕ КОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА ЦУНАМИ
У једном трену је изгубила све

Сонали Деранијагала, рођена на Шри Ланки, образована (из економије) на Оксфорду и Кембриџу, удала се за свог дечка из студентских дана Стива Лисенберга. Добили су двоје деце и у Лондону живели живот више средње класе. Крајем 2004. отишли су на одмор у њену родну Шри Ланку, што су чинили и раније. Тог јутра, 26. децембра, Сонали, Стив (40), њихова два сина Викрам (7) и Мали (5), њени родитељи и пријатељица Орланта, уживајући у свом породичном одмору, боравили су у националном парку Јала, на југоистоку ове острвске земље. Био је други дан Божића и породица се тог дана спремала за повратак кући.

Рано изјутра, прве су устале Сонали и Орланта и на тераси хотелског бунгалова испијале кафе и сокове. Орланта је причала како би волела да заснује породицу и окренула се пријатељици: „Имаш дивну породицу, твој живот је као сан“. У том тренутку Орланта се усправила гледајући призор плиме која све више покрива плажу. Призор необичан, али не и драматичан. Већ следећег секунда је у паници узвикнула: „О Боже, па море јури према нама“! За реч „цунами“ је до тада мало ко у свету чуо, а камоли га видео уживо. Сан је постао кошмар. Сонали је зграбила децу, позвала мужа који је био у купатилу и заједно су појурили иза хотела, ускочивши у џип којим је неко већ кренуо да бежи. Потпуно је заборавила на родитеље и пријатељицу.

Само што је возило кренуло ударио их је талас. Џип је почео да се пуни водом, а Сонали никада неће заборавити израз лица свог мужа који је седео преко пута ње, са погледом иза њих. „Мислим да је видео талас у тренутку како гута наше возило“, сећа се Сонали. „Нисам имала времена ни да се окренем и видим шта је то заледило тај израз ужаса на Стивовом лицу“.

Није сан

Како се џип преврнуо, путници су поиспадали напоље, у заковитлану воду која је копном јурила педесет километара на час. Талас је био висок готово десет метара. Сонали је осећала бол у грудима, а када је дошла свести видела је да је, док лежи, вода непрестано врти у круг, да је крвава, да искашљава крв, да је нага од појаса на доле, покривена муљем, са устима пуним песка. Била је сама. Талас је однео више од два километра од обале. Зауставила је грана дрвета за коју се ухватила. Нигде звука или знака од било ког члана породице. Необична тишина је владала.

„Док сам плутала, на небу сам видела јато рода како прелеће изнад мене“, пише Сонали. Онда је видела дете које, везано за одваљено седиште аутомобила, плута и виче „тата, тата“! Помислила је да је то један од њених синова. Није био. „Гледала сам око себе, у ту непознату околину, још се питајући да ли је све то мој сан, истовремено се плашећи одговора који сам, заправо, знала – није то био сан“! Данима су рођаци и пријатељи трагали за Соналином породицом, постављали фотографије по дрвећу и околним местима. Била је то мукотрпна потрага. Још се није знало да је погинуло више од двеста педесет хиљада људи у десетак земаља које окружују Индијски океан и које је запљуснуо цунами као последица земљотреса у Индонезији.

Најпотреснији делови ове изузетне приче о љубави и болу тек следе: Сонали је спашена и са сваким новим тренутком постаје јој јасније да је једина преживела у својој породици. У првој недељи јануара пронађена су тела Викрама и Соналиних родитеља. Тек четири месеца касније, у једној аустријској лабораторији, потврђена је ДНК у остацима два непрепознатљива леша, Соналиног мужа Стива и млађег сина Малија. Схватање да њен свет више не постоји дала је у кратким, једноставним реченицама које до границе неподношљивости појачавају ужас. „Неко ми је предложио да узмем пилуле за спавање, али сам одбила. Ако сада узмем пилуле, све ћу заборавити. Заборавићу шта се догодило. Пробудићу се мислећи да је све како треба, кренућу да загрлим Стива, чекаћу синове да се пробуде и онда ћу се сетити свега. То би било још страшније. Нећу тај ризик“.

Бол и лудило

Отишла је у кућу своје тетке у Коломбу, главном граду Шри Ланке. Тамо је покушавала да тихо нестане из живота, тражећи безболне начине да то учини: гушењем јастуком, целом кутијом таблета за спавање, убадањем себе ножићем за путер или ударањем главом у дрвену ивицу кревета. Месецима је на интернету тражила безболне начине за умирање, док су пријатељи пазили на њу.

Ужасавала се погледа на било шта што има везе са децом – на играчке, лоптице за крикет, чак и трупкање дечјих стопала док јуре парком. Бол би постајао неиздржив. Није хтела да види сунце, траву, било шта што подсећа на живот. Сећања су постале најгори непријатељ ове жене. Почела је да пије алкохол, да меша вотку са лековима за смирење. Било је тренутака потпуног лудила. Када је њен брат, упркос сестрином противљењу, изнајмио родитељску кућу у Коломбу једној холандској породици, она је почела да их узнемирава и прати. Звала их је телефоном и спуштала слушалицу. Није подносила помисао да се башкаре у кући у којој је одрасла, у којој су се њена деца играла током летњих распуста, када би породично из Лондона дошли у Коломбо.

„Странци у нашем дому. Одвратно. Холандска породица се уселила, као да се ништа није догодило. Вероватно и играју тамо у њиховим идиотским кломпама“! Ноћима би одлазила до куће и у два после поноћи им звонила на врата и дувала у рог како би их пробудила. Из аутомобила, који би паркирала испред куће, пуштала би гласно песму групе „Смитс“ коју је њен муж много волео. Правила је буку за коју је мислила да би одушевила њене мале дечаке и да би се они смејали стварима које је за њих радила. Све је то радила само током прве године након несреће.

Много касније, почела је да проналази снагу да живи, мада још не сасвим нормално. Почела је да обилази место несреће. Први пут је отишла са оцем и сестром свог мужа. „Био је јуни, стајала сам сама на обали океана и гледала у пучину испред себе. Посматрала сам таласе. Један од њих је убио моју породицу. Изазивала сам их да се пропну поново, високо, високо, да и мене прогутају“.

Овог пута, на тој плажи се опет догодило нешто чудно. На плажи, Стивов отац је, и сам очајан, дозивао сина и унуке, да му се јаве, да му дају некакав знак. У том тренутку из песка, баш испред његових ногу, ветар је открио комад папира. Мислио је да су старе новине и није обраћао пажњу. Ветар је наставио да открива папир.

Сада се видело да је то канцеларијски папир за штампање  на коме су била исписана истраживања која су Стив и његов колега радили за фирму у којој су били запослени. Сонали није могла да верује да је тај папир преживео цунами. Питала се да ли га је читао тог јутра док је седео на тоалетној шољи и када је она вриснула да море јури ка њима? „Пригрлила сам тај папир на груди и заплакала“. Тек тада је почела да свакодневно долази на плажу и махнито претура по отпацима и тражи у песку нешто што је остало од њене деце или мужа. Тек када је испод једног трновитог жбуна, до пола у песку, нашла црвену мајицу једног сина, престала је са потрагом.

Трепавица њеног мужа

Прошло је четири године пре него што је прикупила храброст да се врати у њихов лондонски дом. Пријатељима који су пазили на кућу рекла је да ништа не дирају, да све остане онако како је било оног дана када су је напустили. Ни тада није могла да живи тамо. Претходних година је одбијала да додирује ствари које су припадале мужу и деци – књиге, одећу, опрему за крикет. Није желела да се сећа заједничких срећних тренутака, хобија, дечје љубави према животињама, посебно птицама. Није могла да поднесе да у њеној близини неко изговори реч „мама“. Питала се да ли је њен живот заиста постојао пре овог садашњег? Сећала га се замагљено и дуго је желела да у магли и остане. А онда је окренула кључ.

Поред врата кухиње стајале су дечје ципелице на којима је још било осушеног блата од играња у башти. У дечјој спаваћој соби кашичица за сируп против кашља, као да је јуче коришћена. Када је на јастуку пронашла трепавицу свог мужа, а потом, у кухињи, посуђе са остацима говедине са каријем коју је спремао, одлучила је да од куће направи храм посвећен мужу и синовима. На сваку годишњицу брака или датуме рођендана путовала би светом, од Њујорка и Мајамија до Шри Ланке, само да не буде у породичном дому. Привикла се на стравични губитак, али никада није добила назад свој некадашњи живот.

Отишла је у Њујорк на три месеца, да заборави и Лондон и Шри Ланку. Тамо је пронашла психијатра који јој је саветовао да почне да пише о ономе што је преживела. У почетку је живела усамљено „као сведок под заштитом полиције“, утопљена у масу великог града.

Седам година касније, када је почела да записује своја сећања, Сонали је рекла како се „празнина проширила“. И њој самој се трагедија коју је доживела и даље чинила нестварном. „Сви су нестали у секунди, ја сам испливала из муља окрећући се у круг као чигра… шта је то, нека легенда“, питала се Сонали?

„Чиме сам заслужила овакву судбину, да преживим онај ужас“, питала се Деранијагала?“ Стив је погинуо, мама и тата су погинули, Вик и Мали су погинули, Орланта је погинула. Зашто сам ја постала статистичка грешка, центар ове трагедије? Помишљам да сам у прошлом животу била масовни убица или починила тежак злочин због чега сада испаштам“!

И данас, када осети мирис машине за веш која пере одећу, она се сети своје породичне идиле. Плаши се да би још негде у башти могла да пронађе пластичног диносауруса и да ће је то подсетити на њој најдраже људе који су у секунди изумрли као ти диносауруси. „Да ли су се моја деца заиста играла у овој башти“, још се пита Сонали, деценију и по након трагедије. Тешко јој пада шок људи које упознаје, када чују за њену несрећу.

Оставите ме на миру!

Покушава да изради стратегију како би избегла питања о браку, деци, мужевљевој професији… Осећала се као у замци коју јој је поставио властити живот. Излуђивала су је очекивања људи: „Неки мисле да треба да будем Мајка Тереза, други су очекивали да се убијем и не разумеју зашто то нисам учинила, а сви мисле да треба да ми дају аутобиографије преживелих у Холокаусту. Наравно, не мисле тиме ништа лоше, али мени је то надреално. Једног дана сам била код куће, спремала мужа за посао, децу за школу, а следећег дана људи мој живот пореде са Холокаустом“!

Нервира је и када јој говоре да постоји разлог што је преживела, када јој кажу како би Стив волео да је она срећна: „Када размишљам о томе и мислим како би било да сам ја погинула, а он преживео, мислим да бих га звекнула нечим у главу ако бих помислила да је срећан без нас“!

Резултат стратегије умањења бола, брисања сећања и избегавања непријатних питања крајње је необичан, али разумљив. Шта треба да Сонали  (56) уради како је не би питали за мужа и децу? Деранијагала се  пре две године удала за жену, познату британску глумицу Фиону Шо (61) која је за Сонали чула тек када је прочитала њену књигу. Чим је то учинила, схватила је како жели да је упозна. После пола сата разговора пожелела је да са њом проведе остатак живота. Сада живе неизменично у Лондону и Њујорку.

– Удала сам се за необичну особу – каже глумица – али вероватно би само необична особа и желела да се уда за мене. Нашим животом не доминира бол, али га одређује.

 

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ